ZAKON O VANPARNIČNOM POSTUPKU

OPŠTA NAREĐENJA

Postupanje po službenoj dužnosti

§ 1.

U vanparničnim pravnim stvarima sudovi imaju postupati, bilo po službenoj dužnosti bilo na predlog stranaka, samo onda, kad i u koliko im to zakon naređuje.

§ 2.

(1) Pri raspravljanju i rešavanju vanparničnih pravnih stvari sud se mora držati ne samo opštih naređenja od čijeg ispunjenja zavisi valjanost postupka i sudska odluka, već se mora po službenoj dužnosti i starati za lica, koja stoje pod naročitom zaštitom zakona, kao i za bezbednost drugih lica, kada to zakon naređuje.

(2) Sud naročito:

1) mora paziti da ne prekorači granice svoje nadležnosti, a kad nađe da nije nadležan, mora, prema prilikama, ustupiti stvar ili uputiti stranku nadležnoj vlasti, ukoliko mu je ona poznata;

2) ne sme dopustiti da lica, kojima je po zakonu potreban zastupnik, bez svojih zakonskih zastupnika preduzimaju pravne poslove;

3) mora tačno ispitati a, po potrebi, zadržati u spisima punomoćije kao i druge isprave o ovlašćenju lica, koja ne rade u svoje ime;

4) mora paziti da se ne sklopi pravni posao bez lica, čije je preslušanje ili privoljenje potrebno za valjanost toga posla;

5) mora po službenoj dužnosti izvideti sve okolnosti i odnošaje, koji imaju uticaja na sudsku odluku; u tom cilju može saslušati stranke, svedoke i druga lica, koja mogu dati obaveštenja, po potrebi, i veštake i na drugi pogodan način pribaviti podatke i isprave, kojima bi se stvar razjasnila;

6) mora uzimati u obzir i one činjenice i okolnosti, koje stranke nisu navele, a za koje je na drugi način saznao, a naročito i ranije rasprave pred sudom u istoj stvari;

7) mora, kad uputi stranke na parnicu ili na upravni postupak (§ 10), pobrinuti se, da se, gde je to potrebno, do svršetka parnice, odnosno upravnog postupka, dade obezbeđenje ili da stanje ostane dotle nepromenjeno;

8) mora svaku odluku, kojom odbija molbu, obrazložiti, a druge odluke samo ukoliko to zahtevaju prilike pojedinog slučaja;

9) mora, ukoliko se po službenoj dužnosti ima starati da se posao što pre svrši, odrediti strankama i njihovim zakonskim zastupnicima dovoljne rokove za izvršenje datih im naloga, a ako u datom roku ne izvrše nalog, upotrebiti potrebna prinudna sredstva (§ 19);

10) mora upotrebiti svu opreznost radi obezbeđenja interesa stranaka, ali ipak ne sme zbog nevažnih formalnosti i neznatnih nedostataka odbijati molbe, nego će u takvom slučaju postupiti u smislu propisa § 184 Građanskog parničnog postupnika;

11) mora pri sastavljanju (§ 155 stav 2) ili odobravanju ugovora ili pri primanju na zapisnik izjava poslednje volje nastojavati, da u ispravi bude jasno izražena volja i namera stranaka i da ne bude razloga za nesporazum o pravnim posledicama onoga što je uglavljeno ili izjavljeno; mora paziti da se održi forma, potrebna za valjanost ugovora ili izjave poslednje volje, kao i da se isprava tako potpuno i jasno sastavi da se izbegne po mogućnosti svaki spor.

Realna nadležnost

§ 3.

Vršenje svih sudskih radnja vezanih za kakvu telesnu stvar (realna nadležnost), kao što su naročito uviđaji, nalazi veštaka, popisi imovine, procene, dražbe, uvođenje upravitelja, spada u nadležnost sreskog suda u čijem se području nalazi ta stvar ukoliko u pogledu pojedinih radnja ili pojedinih postupaka nije što drugo naređeno.

Javni beležnici kao sudski poverenici

§ 4.

Sud može javnom beležniku, ako je to u interesu stranaka, naložiti da kao sudski poverenik izvrši izvesne sudske radnje u vanparničnim pravnim stvarima, koje ne zavise od prethodne sudske odluke.

Učesnik

§ 5.

U vanparničnom postupku učesnik je onaj, koga se odluka suda neposredno tiče ili onaj koji ostvaruje svoj pravni interes time, što traži da sud donese izvesnu odluku.

Predlozi i molbe (podnesci)

§ 6.

(1) Ukoliko posebna naređenja što drugo ne naređuju, predlozi i molbe u vanparničnom postupku mogu se kod sreskih sudova predavati pismeno ili usmeno na zapisnik.

(2) Kod zbornih sudova imaju se predlozi i molbe podnašati po pravilu pismeno; izuzetno i kod ovih sudova predlozi i molbe primaće se usmeno na zapisnik, kada za to postoje razlozi, koji zaslužuju obzira.

(3) Podnesci moraju biti napisani na službenom jeziku. Prilozi na tuđem jeziku moraju se podneti i u overenom prevodu. Uostalom će se i ovde shodno primenjivati propisi §§ 175 do 177 i 180 do 186 Građanskog parničnog postupnika.

Zastupanje advokatom

§ 7.

U vanparničnom postupku nije obavezno služiti se advokatom. No sud može stranku, koja često podnosi nerazumljive, pogrešne ili nedopuštene podneske, uputiti da svoje predloge i molbe podnosi preko advokata ili javnog beležnika, ako ih u sedištu suda ima (§ 3 Zak. o jav. belež.).

Dostavljanje

§ 8.

(1) U vanparničnim pravnim stvarima dostavljanje se vrši po službenoj dužnosti uopšte na način kako to propisuje Građanski parnični postupnik, ali u vlastite ruke dostavlja se samo onda kada to zakon naročito naređuje ili kada sud smatra, da je zbog priloženih izvornih isprava ili sa kojega drugoga razloga potrebna veća opreznost.

(2) Kad se postupa po § 311 Građanskog parničnog postupnika neće se oglas objaviti u novinama, ako bi troškovi objavljivanja bili u nesrazmeri sa vrednošću predmeta. Umesto toga pribiće se oglas na oglasnu tablu onih opština, u kojima je to objavljivanje po prirodi dotičnoga slučaja potrebno, ili će se oglas u tim opštinama na drugi uobičajeni način objaviti.

Ferijalne stvari

§ 9.

(1) U vanparničnom postupku su ferijalne stvari:

1) stvari zemljišne, rudničke i knjige željeznica i javnih kanala;

2) stvari trgovačkog i zadružnog registra;

3) stvari štitništva i skrbništva;

4) postupak za poništaj isprava;

5) postupak o predlogu za ustupanje nužnog puta i za ispravljanje međa (granica) i

6) stvari overavanja.

(2) Starešina suda može, osim stvari pobrojanih u prvom stavu, od slučaja do slučaja, i druge stvari, u pogledu kojih je potrebno brzo rešenje, proglasiti za ferijalne stvari. Njegova se naredba ne može pobijati pravnim lekom.

Prethodna pitanja

§ 10.

(1) Ako odluka u vanparničnoj stvari zavisi od utvrđenja kojega prava ili kojeg pravnog odnošaja (prethodno pitanje), ovo se utvrđenje ima, ukoliko posebna naređenja što drugo ne propisuju, i onda kad je ovo pravo ili ovaj odnošaj među strankama sporan, izvesti na čisto u vanparničnom postupku, ali to utvrđenje ima pravno dejstvo samo u tom postupku.

(2) Ako odlučivanje o prethodnom pitanju zavisi od utvrđenja spornih činjenica, može sud, po predlogu ili po službenoj dužnosti, radi utvrđenja prava ili pravnog odnošaja uputiti stranke na parnicu ili, prema prilikama, na upravni postupak.

Ocenjivanje dokaza

§ 11.

Ukoliko ovaj zakon što drugo ne naređuje, pri ocenjivanju dokaza i rezultata celokupnog postupka shodno će se primenjivati propisi § 368 Građanskog parničnog postupnika, bez obzira na to, da li su ti rezultati dobiveni neposredno pred sudijom, koji donosi odluku, ili nisu.

Pravni lekovi

§ 12.

(1) Ukoliko u ovom zakonu nije drukčije naređeno, svaki učesnik, koji se ne zadovoljava odlukom suda prvoga stepena, može se poslužiti rekursom (žalbom) na okružni ili apelacioni sud, prema tome da li je odluka u prvom stepenu donesena od sreskog ili okružnog suda.

(2) U rekursu mogu se navesti i nove činjenice i pozvati se na. nove dokaze.

(3) Sud prvog stepena može povodom rekursa preinačiti ili opozvati pobijanu svoju odluku, ako se time ne vređaju prava drugih lica, koja su zasnovana na toj odluci.

(4) Ako sud prvog stepena nađe da ne može preinačiti ili opozvati svoju odluku, poslaće rekurs zajedno sa spisima sudu drugog stepena na rešavanje.

§ 13.

(1) Rekurs se podnosi sudu prvog stepena u roku od petnaest dana od dana, kada je dostavljena odluka, koja se pobija. No prvostepeni sud mora i neblagovremeni rekurs, ako ga sam ne uvaži (§ 12 stav 3), podneti sudu drugog stepena.

(2) Ostavlja se oceni suda drugoga stepena da iz važnih razloga uzme u obzir rekurs, podnesen nakon proteklog roka, ako je preinačenje pobijane odluke mogućno bez štete po kog drugog.

§ 14.

(1) Odluke suda u vanparničnom postupku mogu se odmah izvršiti ukoliko zakon što drugo ne naređuje ili ukoliko sud ne nađe, da se ima čekati dok ne proteče rok za rekurs.

(2) Kad je rekurs podnesen, neće sud prvog stepena izvršiti svoju odluku sve dok ne bude rekurs rešen. Samo ako bi postojala opasnost da se usled takvog odlaganja osujeti ili znatno oteža izvršenje pobijane odluke, sud će u slučajevima, u kojima je to potrebno u cilju zaštite lica koja su pod naročitom zaštitom zakona po službenoj dužnosti, a inače po predlogu učesnika narediti što je potrebno radi obezbeđenja.

§ 15.

(1) Protiv odluke suda drugog stepena ima mesta rekursu na Kasacioni sud onda, kad je sud drugog stepena preinačio ili ukinuo odluku suda prvoga stepena ili kada je odluka suda drugoga stepena, kojom se potvrđuje odluka suda prvoga stepena, u kojoj bitnoj tačci u očitoj opreci sa zakonom ili sa stanjem spisa ili ako je počinjena ništavost.

(2) Protiv odluka suda drugog stepena o troškovima uopšte i o pristojbama veštaka ili svedoka nema mesta daljem pravnom leku.

(3) Obesno podnošenje rekursa kazniće se po propisima Građanskog parničnog postupnika (§ 268 Grpp.).

§ 16.

Sud prvoga stepena može, ako mu se čini da bi od odluke suda drugoga stepena mogla nastati nenaknadiva šteta za lice, koje je pod naročitom zaštitom zakona, po službenoj dužnosti, podneti spise Kasacionom sudu na odluku (§ 15 stav 1), ako zastupnik toga lica nije u propisanom roku podneo rekurs protiv odluke suda drugog stepena.

§ 17.

(1) Rekursi protiv odluka drugostepenog suda podnose se u roku od petnaest dana sudu prvoga stepena, koji će blagovremeno podnesene rekurse sa spisima preko suda drugoga stepena podneti Kasacionom sudu.

(2) Zadocnele rekurse kao i one, kojima nema mesta po drugom stavu §-a 15 odbaciće sud prvoga stepena po službenoj dužnosti

Pravna snaga sudskih odluka

§ 18.

Odlukama u vanparničnom postupku koje se više ne mogu pravnim lekom pobijati, pripada pravna snaga prema učesnicima, ukoliko im nije posebnim zakonskim propisima ipak zadržan put parnice.

Izvršenje

§ 19.

(1) Protiv lica, koja se ne pokoravaju nalozima i naredbama suda, sud će po službenoj dužnosti upotrebiti prema prilikama jedno ili više prinudnih sretstava, predviđenih u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, ili koje drugo prinudno sretstvo koje bi prema prilikama bilo pogodno. Ako se tim prinudnim sretstvima ne postigne uspeh, sud može, kad to prilike dopuštaju, postaviti skrbnika, koji će te naredbe o trošku nemarnih lica izvršiti. Štitnike i skrbnike koji se ne bi odazvali ponovljenoj sudskoj naredbi, može sud osim toga otpustiti.

(2) Na osnovu drugih odluka, koje su postale pravnosnažne, može se voditi izvršenje po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju. Ali sud može i u takvom slučaju po službenoj dužnosti narediti izvršenje ili postaviti skrbnika da preduzme korake u cilju izvršenja.

(3) Naročito onda, kada bi po propisima Građanskog zakonika imala nastati dužnost staratelja da snosi odgovornost za štetu, starateljski sud će po službenoj dužnosti utvrditi, da li su za to nastupile zakonske pretpostavke, predvideti iznos verovatne štete, potrebu i način obezbeđenja, pa će narediti izvršenje ove odluke.

(4) U svim slučajevima, u kojima je obezbeđenje po službenoj dužnosti naređeno, sud će, kad prestane razlog za dalje obezbeđenje, po službenoj dužnosti narediti da se obezbeđenje ukine.

Troškovi

§ 20.

(1) Ukoliko u ovom zakonu nije što drugo naređeno, u vanparničnom postupku troškove snosi stranka u čijem je interesu postupak poveden.

(2) Ako, u smislu naređenja prvog stava, više lica imaju da snose troškove, oni odgovaraju za troškove solidarno. Ali troškove sudskih radnja, koje su preduzete u interesu samo jedne stranke, mora da snosi ta stranka.

(3) Ako pokretanje postupka ili preduzimanje koje sudske radnje zavisi od predloga, sud može predlagaču naložiti, da sudu položi dovoljan iznos za pokriće troškova. Ako to ne učini, neće se postupati po njegovom predlogu.

(4) Sud može po predlogu jedne stranke naložiti drugoj da naknadi troškove, podrazumevajući ovde i troškove pravnog zastupnika, koje je prouzrokovala neosnovanim predlozima ili grubom krivnjom.

(5) Propisi § 151 Građanskog parničnog postupnika vrede i ovde.

Primena propisa Građanskog parničnog postupnika

§ 21.

(1) Ukoliko ovaj zakon nema posebnih naređenja, u ovom postupku će se, i pored slučajeva posebice navedenih u ovom zakonu, shodno primenjivati propisi Građanskog parničnog postupnika.

(2) Sporazumi o nadležnosti sudova nemaju pravne važnosti.

(3) Odluke (rešenja, nalozi ili naredbe) u vanparničnom postupku donose se u obliku zaključka.

(4) Po pravilu, odluke se donose bez prethodne usmene rasprave. Ročišta su po pravilu nejavna, i ako su odleđena za usmenu raspravu.

(5) Preslušanje stranaka i drugih učesnika, kao i provođenja izviđaja nisu vezani za posebne formalnosti Građanskog parničnog postupka; preslušavanje vrši se usmeno ili putem pismene izjave. Kad treba preslušati više lica, mogu se pojedina lica preslušati i bez prisustva ostalih.

(6) Svedoci i veštaci imaju se, po pravilu, saslušati bez zakletve. Sud će takvo lice zakleti ako to radi utvrđenja istine smatra potrebnim.

(7) Pri vršenju sudskih radnja, ako zakon što drugo ne naređuje nije potrebno sudelovanje zapisničara, osim kad se stranke, svedoci ili druga lica saslušavaju pod zakletvom ili se drži javna dražba nepokretnina. U manje važnim slučajevima nije potrebno da se o preslušanju sastavi poseban zapisnik, nego je dovoljna samo beleška na spisu o rezultatu preslušanja.

DRUGI DEO O RASPRAVI ZAOSTAVŠTINE

PRVI OTSEK Opšta naređenja

Pokretanje postupka

§ 22.

Raspravu zaostavštine preduzeće sud po službenoj dužnosti kada sazna da je neko umro ili pravnosnažno proglašen za umrlog.

Nadležnost suda

§ 23.

Za raspravu zaostavštine nadležan je sreski sud kod kojega je umrli imao u času smrti svoju opštu mestnu nadležnost u građanskim parnicama. Ako za umrlog u času smrti nije bilo opšte mestne nadležnosti u našoj državi, nadležan je onaj domaći sreski sud kod kojega je ranije imao svoju poslednju opštu mestnu nadležnost. A ako za umrlog uopšte nije bilo opšte mestne nadležnosti u našoj državi, ili se ta poslednja opšta mestna nadležnost ne može utvrditi, nadležan je onaj domaći sreski sud, u čijem području se nalazi veći deo nepokretne imovine, a ako takve nije imao, gde se nalazi veći deo njegove pokretne imovine.

Zaostavštine naših državljana

§ 24.

Nadležni sud povešće raspravu o celokupnoj zaostaloj pokretnoj imovini našega državljanina ma gde bila, kao i o njegovoj nepokretnoj imovini, koja se nalazi u našoj državi.

Zaostavštine inostranaca

§ 25.

O nepokretninama umrloga inostranca koje se nalaze u našoj državi raspravljaće uvek domaći sud po domaćim zakonima, ako nije međunarodnim ugovorom drukčije naređeno.

§ 26.

(1) Ukoliko nije međunarodnim ugovorom što drugo naređeno, važe u pogledu pokretnih stvari, koje je inostranac u našoj državi ostavio, sledeća naređenja.

(2) Ako država, kojoj je umrli pripadao, postupa po istim načelima ili ako umrli inostranac nije imao prebivalište ni nastan u našoj državi, domaće će vlasti prepustiti inostranoj nadležnoj vlasti raspravu pokretne zaostavštine i odlučivanje o spornim zahtevima stavljenim na tu zaostavštinu, a svoj rad ograničiće na obezbeđenje propisano u §§ 110 do 112.

(3) Ako je umrli inostranac imao prebivalište ili nastan u našoj državi, a država, kojoj je umrli inostranac pripadao, ne postupa po istim načelima, pokretna zaostavština njegova, koja se u našoj državi nalazi, raspravljaće se u našoj državi i po domaćim propisima.

(4) Tako isto postupaće naš sud, ako inostrana država izjavi, da neće da raspolaže tom zaostavštinom.

(5) U slučaju sumnje o tom, kojih se načela drži inostrana država, sud će se obratiti na Ministra pravde. Objašnjenja Ministra pravde obavezna su za sud.

(6) Pokretnu zaostavštinu inostranca, čije se državljanstvo ne može utvrditi, raspavljaće domaći sud po domaćim propisima.

§ 27.

Ako bi o zaostavštini inostranca, koji je imao svoje prebivalište u našoj državi, po § 26 inostrana vlast imala provesti raspravu, a naslednici koji se nalaze u našoj državi zamole, da im naš sud provede raspravu zaostavštine, provešće je sud po našim zakonima, ukoliko se toj raspravi podvrgnu i oglasom (§ 109) pozvani inostranci, koji su prijavili svoje nasledno pravo (§ 112).

Zasebno raspravljanje zaostavštine opterećene fidekomisarnom supstitucijom

§ 28.

Ako je umrli pored imovine slobodne za nasleđivanje ostavio još i imovinu opterećenu fideikomisarnom supstitucijom, onda će se ove imovine zasebno popisivati. Za svaku od ovih imovina mora se i ostavinska rasprava zasebno provesti.

Ovlašćenje ostavinskog suda

§ 29.

(1) Sud, u čiju nadležnost spada raspravlanje zaostavštine (ostavinski sud), može u slučajevima §§ 64, 101 i 104 naslednicima, legatarima i drugim učesnicima postaviti skrbnike za ostavinsku raspravu, i ako bi ta lica inače spadala pod drugu starateljsku vlast. U svim pitanjima, koja nastanu tokom rasprave o nasledstvu, odlučivaće ostavinski sud i onda, ako se kao naslednici pojave staranici koji spadaju pod drugi sud ili drugu starateljsku vlast.

(2) Ali ako se pri deobi zaostavštine u pogledu preuzimanja nepokretnina ili u pogledu drugih važnih tačaka na osnovu sporazuma stranaka otstupi od naređenja zakona ili naređenja umrloga, ili ako se sklopi poravnanje o pravima, koja su sumnjiva, potrebno je za nesvojevlasna lica odobrenje nadležne starateljske vlasti.

Saradnja sreskog suda u čijem je području ostavilac umro

§ 30.

Sreski sud, u čijem je području neko umro, ima i onda, kad je za raspravljanje zaostavštine nadležan koji drugi sud (§§ 23 i 26), da sastavi smrtovnicu, da naredi stavljanje zaostavštine pod pečat, i proglašenje izjave poslednje volje i da preduzme sve nadležne radnje koje zakon naređuje u cilju obezbeđenja zaostavštine.

Saradnja javnih beležnika

§ 31.

(1) Gde ima javnog beležnika, sud će njemu poveriti provođenje ostavinske rasprave prema propisima §§ 221 i 222 stav 1 Zakona o javnim beležnicima. U takvom slučaju javni beležnik će vršiti sve sudske radnje u ostavinskom postupku u granicama propisa § 221 Zakona o javnim beležnicima.

(2) Naslednici mogu sami provesti ostavinsku raspravu ako je među njima barem jedan diplomirani pravnik i ako to kod suda svi sporazumno traže u roku od 15 dana, pošto budu od suda ili javnog beležnika obavešteni o smrti ostavioca. U takvom slučaju narediće sud javnom beležniku, kojem je provođenje ostavinske rasprave bilo povereno da vrati ostavinske spise. Ali ako naslednici u roku od mesec dana ne podnesu sudu pismeno o provedenoj ostavinskoj raspravi i zakonom propisani pregled (iskaz) razdeobe zaostavštine ili ako predloženi spisi o provedenoj raspravi i pregled ne odgovaraju zakonskim propisima, sud će provođenje ostavinske rasprave ponovno poveriti javnom beležniku. Sud može iz važnih razloga rok za podnošenje spisa o provedenoj ostavinskoj raspravi i pregleda produžiti, u koliko je to neophodno potrebno. Protiv odluka suda donesenih po propisima ovoga stava, nema mesta pravnom leku.

(3) Ako u sedištu sreskog suda ima više javnih beležnika, radnje oko provođenja ostavinskog postupka vršiće onaj javni beležnik u čijem je reonu umrli imao svoj stan (§ 221 stav 4 Zakona o javnim beležnicima). Ako ostavilac u sedištu sreskoga suda ima više stanova, radnje oko provođenja ostavinskog postupka vršiće onaj javni beležnik u čijem se reonu nalazi pretežni deo imovine ostaviočeve.

DRUGI OTSEK O smrtovnici (Protokol izveštaja o smrti)

Prijava smrtnih slučajeva. Naredbe radi sastavljanja smrtovnice

§ 32.

(1) Vodioci matica umrlih dužni su prijaviti sreskom sudu svaki slučaj smrti, koji se desi u njihovom području, najdalje za 10 dana.

(2) Sud će, čim sazna za smrtni slučaj, narediti javnom beležniku ili opštinskoj vlasti da sastavi smrtovnicu (protokol izvještaja o smrti umrloga) ako mu smrtovnica nije već ranije dostavljena.

(3) Iz razloga celishodnosti može sud u pojedinim slučajevima sastaviti smrtovnicu sam ili preko svog izaslanika.

§ 33.

Za smrtne slučajeve koji se dese u sedištu sreskog suda sastaviće smrtovnicu javni beležnik, gde takvog ima (§ 31 stav 3).

§ 34.

Ministar pravde ovlašćuje se da odredi da li će se i gde će se postavljati naročiti sudski poverenici za sastavljanje smrtovnice, da propiše pravilnik o njihovim pravima i dužnostima, kao i o nagradama i troškovima. Primerak pravilnika uručiće se povereniku prilikom zaverenja.

Kako se sastavlja smrtovnica

§ 35.

(1) Sastavljač smrtovnice mora što pre izvideti i ispitati sve okolnosti, koje su važne za raspravu zaostavštine i za mere starateljske vlasti, a ako je odlaganje opasno, ima to smesta učiniti, naročito pak onda ako nema ko da se brine za zaostavštinu ili ako postoji bojazan, da će se zaostala imovina razneti.

(2) U tu svrhu ima da pribavi sve potrebne podatke i obaveštenja od rodbine umrloga, ukućana i drugih lica, kojima su prilike poznate, a po potrebi obići i stan ili radnju umrloga.

(3) Prema potrebi ima zaostalu imovinu staviti pod pečat (§§ 39 i 40), ako to nije učinio po nalogu suda, sud će doneti o stavljanju pečata konačnu odluku.

§ 36.

(1) U smrtovnici moraju se navesti:

1) porodično i rođeno ime (a kod udatih žena i njezino devojačko porodično ime), zanimanje, veroispovest i godine života umrloga;

2) dan, mesec, godina, a, po mogućnosti, i čas smrti i mesto gde je umro, mesto i stan gde je redovno prebivao, državljanstvo kao i sve drugo što bi moglo biti odlučno za nadležnost ostavinskog suda;

3) ime, boravište i stan bračnog druga; ako nije u životu, kada i gde je umro;

4) ime, doba, zanimanje, boravište i stan punoletne i maloletne dece umrloga, uz naznačenje dana njihovog rođenja, kao i to da li se očekuje još koje dete; a u pogledu nesvojevlasne dece, da li već imaju staratelja, a ako ga nemaju, ko se za takvog predlaže;

5) ime, doba, zanimanje, boravište i stan onih najbližih srodnika, koji bi mogli biti po zakonu pozvani na nasledstvo ili na štitništvo nad decom umrloga, a tako isto doba, zanimanje i stan naslednika po naredbi poslednje volje;

Dalje treba po mogućnosti navesti:

6) da li u zaostavštini ima osim pokretnih stvari još i nepokretnina ili knjižnih prava i koja su to; da li verovatno ima znatnijih tereta koji možda prelaze vrednost aktivne imovine: koliko iznose troškovi bolesti i pogreba i drugi dugovi, koji se imaju prvenstveno izmiriti, ko ih je izmirio i da li ovaj traži da mu se zaostavština ustupi u ime naplate; ako u zaostavštini ima samo pokretnih stvari, treba po mogućnosti kratkim putem utvrditi približnu vrednost njihovu na dan smrti i to: stvari veće vrednosti napose, a ostale stvari po grupama;

7) da li je umrli ostavio izjavu poslednje volje, ugovor o nasleđivanju, darivanju za slučaj smrti ili bračni imovinski ugovor i gde se nalaze isprave o tome; ako je umrli ostavio usmenu izjavu poslednje volje: porodično i rođeno ime, boravište i stan svedoka te poslednje izjave;

8) da li je i kome je umrli bio staralac i koji ga je sud za to postavio;

9) da li je umrli rukovao novcem javnoga nadleštva, zadužbine (zaklade) ili slične javne ustanove i da li je iz koje javne blagajne dobivao platu, penziju ili berivo;

10) da li se u zaostavštini nalaze predmeti spomenuti u § 45 stav 4.

(2) Ako je ostavljena pokretna imovina tako neznatna, da je nepotrebno o njoj raspravljati, navešće se to u smrtovnici naročito onda, ako je njezin veći deo potreban za namirenje troškova oko lečenja i sahrane umrloga.

§ 37.

(1) Ako bude potrebno, sastavljač smrtovnice otvoriće i pregledaće kase, ormane, sanduke i druga spremišta umrloga, da bi pronašao izjavu poslednje volje ili druge po raspravu zaostavštine važne spise. Pri tom će postupati sa što većim obzirom, ali će ipak i sam, bez prethodne dozvole suda, upotrebiti dovoljna prinudna sredstva, ako bi ga ko sprečavao u radu, a bilo bi opasnosti od odlaganja.

(2) Ako u takvom slučaju nisu prisutna odrasla lica, koja spadaju u porodicu umrloga, ili koja bi imala preuzeti zaostavštinu na staranje, moraju se pozvati kao svedoci dva punoletna lica koja zaslužuju poverenje.

§ 38.

Izjava poslednje volje ili druga naredba za slučaj smrti ima se sa smrtovnicom podneti sreskom sudu. Ali ako prilike iziskuju da se što pre sazna ko je naslednik, onda može i sastavljač smrtovnice, ako je to sudija ili javni beležnik, takvu ispravu već pri sastavljanju smrtovnice propisno proglasiti (§§ 49-51).

Stavljanje zaostavštine pod pečat

§ 39.

(1) Ako su oni, za koje se zna ili može uzeti da će biti naslednici (§ 96), sposobni da svojom imovinom upravljaju, neće se po pravilu zapečatiti zaostavština nego će se ona dati njima ili njihovim punomoćnicima, a ako je umrli za to odredio koje lice, daće se imovina tome licu na čuvanje.

(2) Ako su naprotiv naslednici nesposobni za upravu imovinom ili su nepoznati ili otsutni, kao i kad izgleda, da će dugovi premašiti vrednost imovine ili kad bi druge okolnosti nalagale naročitu opreznost, zaostavština će se odmah staviti pod pečat.

§ 40.

Stavljanje pod pečat zaostavštine narediće sud (§ 30) i onda, kada po naređenjima Građanskog zakonika na predlog nužnog naslednika, legatara ili verovnika umrloga dozvoli odvajanje imovine umrloga od imovine naslednikove.

§ 41.

(1) Kada se zaostavština ima staviti pod pečat, sastavljač smrtovnice će gotov novac, papire od vrednosti, uložne knjižice, dragocenosti kao i važne isprave tačno popisati i predati sudu, a druga pismena i stvari veće vrednosti ukoliko je moguće i potrebno, zatvoriti u kojoj sobi, i to u kasi, ormanu, sanduku, škrinji ili drugom spremištu i udariti kako na spremištu tako i na sobu pečate tako da se bez povrede pečata i bez upotrebe vidljive sile neće moći odande ništa odneti.

(2) Sastavljač smrtovnice poveriće u isto doba kome ukućaninu ili drugom pouzdanom i pogodnom licu, da do dalje sudske naredbe pazi na zaostavštinu i produži vođenje domaćinstva. Tome će licu od novca zaostavštine dati potrebnu svotu za podmirenje kućnih potreba kao i pogrebnih i drugih hitnih troškova i predati mu one pokretne stvari, koje se po svojoj prirodi ne mogu pod zatvorom držati ili bi bile podložne kvarenju ili koje su potrebne za gospodarstvo ili za nastavljanje radnje ili za koje po njihovom svojstvu nema nikakve opasnosti što će kod njega ostati.

§ 42.

Ako je poznat staralac nesvojevlasnoga naslednika ili je izvesno, ko će biti postavljen za staraoca, može se, prema okolnostima, njemu predati na čuvanje sva zaostala imovina, koja se ne mora sudu predati.

§ 43.

(1) Sastavljač smrtovnice ima po mogućnosti popisati one pokretne stvari koje su nezapečaćene ostavljene na staranju ili čuvanju.

(2) Spisak o novcu i drugim pokretnim stvarima koje se imaju sudu predati (§ 41 stav 1), sastavlja se u dva primerka, od kojih će se jedan priložiti smrtovnici, a drugi predati naslednicima ili onome licu, kojem je povereno staranje o imovini.

§ 44.

Ako su od lica pozvanih na nasledstvo samo nekoja otsutna ili nesposobna za upravljanje svojom imovinom, ili ako je to slučaj samo kod pojedinih nužnih naslednika ili legatara sud će samo srazmeran deo zaostavštine zadržati za obezbeđenje njihovih zahteva. I ovo zadržavanje može izostati ako u zaostavštini ima nepokretnina dovoljnih za pokriće tih zahteva.

Naročite naredbe pri sastavljanju smrtovnice

§ 45.

(1) Ako se zna ili može pretpostaviti da je umrli kao javni službenik držao kod sebe novac, s kojim je službeno rukovao ili službene spise ili ključeve od koje javne blagajne, ili ako je umro duhovnik koji je vodio matične knjige ili rukovao kakvom crkvenom imovinom, ima se o smrti odmah obavestiti vlast, kod koje je umrli bio na službi, ili njegova nadzorna vlast, koja je ovlaštena da odredi svog izaslanika u cilju da službenu imovinu primi. Ne dođe li izaslanik pomenute vlasti, preduzeće sudski poverenik ili izaslanik potrebne mere radi obezbeđenja službene imovine.

(2) Tako isto će se postupati, ako je umrli vojno lice, koje je pri sebi imalo vojnih spisa, planova ili drugih službenih predmeta.

(3) Ako je umrli bio javni beležnik, postupaće se po propisima Zakona o javnim beležnicima (§ 131).

(4) Ako se u zaostavštini nađu predmeti koje sud mora po postojećim propisima predati drugoj vlasti ili kojoj javnoj ustanovi, sastavljač smrtovnice će ih odmah pri sastavljanju smrtovnice primiti i predati sudu.

Predaja smrtovnice sudu

§ 46.

(1) Smrtovnica će se sa izveštajem o učinjenim raspoređenjima, o stavljanju pečata i proglašenju izjave poslednje volje bez odlaganja predati sudu.

(2) Smrtovnicu će potpisati sastavljač, svedoci i oni, koji su što od novca ili druge imovine primili na čuvanje ili trošenje i staranje, kao i oni, koji su dali kakve obavezne izjave ili su stavili kakve predloge.

(3) Spisak stvari predatih sudu (§ 43 stav 2) imaju potpisati sastavljač smrtovnice i svedoci.

(4) Posebni izveštaj podneće se uz smrtovnicu samo ako treba izvestiti o takvim raspoređenjima, koja se nisu mogla u smrtovnicu uneti.

§ 47.

Smrtovnica se mora sastaviti i onda, kad umrli nije ostavio nikakve imovine.

Sastavljanje smrtovnice i vođenje ostavinske rasprave iza lica umrlih u javnim bolnicama ili u sličnim javnim ustanovama

§ 48.

Ministar pravde može po sporazumu sa Ministrom socijalne politike i narodnog zdravlja uredbom izdati naročite propise o sastavljanju smrtovnice za lica umrla u javnim bolnicama, u javnim zavodima za duševne bolesti, javnim domovima za starce i u sličnim javnim domovima kao i o raspolaganju sa stvarima koje su ostale iza njih u takvim javnim ustanovama.

TREĆI OTSEK Proglašenje izjava poslednje volje

Proglašenje pismenih izjava poslednje volje

§ 49.

(1) Pismeni testamenat ili kodicil, i ako ne odgovaraju svim zakonskim zahtevima, imaju se otvoriti i proglasiti čim je nesumnjivo utvrđeno da je ostavilac preminuo. U tu svrhu imaju se oni predati starešini nadležnog suda (§ 30).

(2) Ako izjava poslednje volje nije već prilikom sastavljanja smrtovnice proglašena po §-u 38, proglasiće je sreski sud tako da će tu ispravu, bez povrede pečata, u prisustvu dva svedoka, otvoriti i pročitati, a o tom sastaviti zapisnik.

(3) Ako je umrli ostavio više izjava poslednje volje, proglasiće se svaka pa i ona za koju se misli da je ukinuta ili preinačena.

(4) Na proglašenje izjava poslednje volje ne treba pozivati učesnike, ali oni mogu tome činu prisustvovati.

§ 50.

(1) U zapisniku o proglašenju izjave poslednje volje mora se navesti:

1) koliko se je izjava poslednje volje našlo i koji datum one nose i gde su nađene;

2) ko ih je predao sudu ili sastavljaču smrtovnice;

3) koji su svedoci prisustvovali otvaranju i proglašenju;

4) da li su te isprave predate otvorene ili zatvorene i kakvim su pečatom bile zapečaćene;

(2) Ako je prigodom otvaranja isprava opaženo, da je pečat povređen, ili da je u samoj ispravi nešto brisano, precrtano ili ispravljeno, ili ako se što drugo sumnjivo nađe, mora se i to u zapisniku napomenuti.

(3) Sudija i svedoci potpisaće taj zapisnik.

§ 51.

(1) Na proglašenoj izjavi poslednje volje staviće sud potvrdu o učinjenom proglašenju sa naznačenjem dana proglašenja kao i broj i datum ostalih pronađenih testamenata i kodicila, a tu će potvrdu potpisati sudija, koji je proglasio poslednju volju.

(2) Ako se kasnije nađe koja izjava poslednje volje, postupaće se, pošto ona bude proglašena, shodno naređenjima §§ 62, 63, 66 i 67 broj 1 i 2.

Proglašenje usmenih izjava poslednje volje

§ 52.

(1) Kad sud sazna, da je umrli usmeno izjavio svoju poslednju volju i da o tom postoji uredno sastavljeno, od sviju svedoka svojeručno potpisano pismeno, postupaće se takvim pismenom kao sa pismenim testamentom.

(2) Kad nema takvog pismena, sud će po službnoj dužnosti pozvati sve svedoke i svakoga od njih zasebno saslušati, prethodno bez zakletve, o njegovom imenu, zanimanju, dobu, o sadržini izjavljene volje i o okolnostima od kojih zavisi valjanost te izjave, kao i o vremenu i mestu učinjene izjave, pa će sve to u zapisnik staviti i taj zapisnik proglasiti.

§ 53.

(1) Ako koja stranka u smislu propisa Građanskog zakonika zahteva da se svedoci usmene izjave poslednje volje pod zakletvom saslušaju, sud će pozvati tu stranku, svedoke, a ako to može biti bez opasnosti od odugovlačenja, i ostala lica koja su se već prijavila kao naslednici na ročište, na kojem će svedoke zakleti po propisima Građanskog parničnog postupnika, svakog od njih zasebno u otsutnosti drugih svedoka zapisnički saslušati o opštim pitanjima, a zatim o tome kako je izjavljena poslednja volja kao i o okolnostima spomenutim u § 52. Ako je potrebno, može se svedoku tom prilikom pročitati pismeno, koje je možda sastavljeno o izjavi poslednje volje.

(2) Stranke mogu pre ročišta ili na samom ročištu predložiti pitanja, koja će sudija kod saslušanja svedoka uzeti u obzir, ako ih smatra umesnim.

(3) Radi saslušanja svedoka, koji se nalaze u drugom srezu, sud se može obratiti na sreski sud, u čijem se području svedok nalazi.

(4) Ako nije stavljen zahtev, da se svedoci zakunu, ali se iz njihovih kazivanja može razabrati da među učesnicima ima lica za čija se prava sud po službenoj dužnosti ima starati, onda će sud postupati kao da je stavljen zahtev da se svedoci zakunu.

§ 54.

Pod zakletvom potvrđena usmena izjava poslednje volje ima dokaznu snagu ne samo za one, koji su tražili da se svedoci zakunu i za one koji su tome saslušanju prisustvovati, nego i za sve druge učesnike u zaostavštini. Ali svaki učesnik može putem parnice pobijati valjanost izjave poslednje volje.

Čuvanje isprava o izjavama poslednje volje

§ 55.

(1) Izvorne isprave o izjavama poslednje volje, podrazumevajući i zapisnike spomenute u §§ 52 i 53, imaju se kod suda odvojeno od drugih spisa čuvati. Učesnicima sud će na zahtev dati na uviđaj izvornik i izdati im njihove overene prepise.

(2) Od svake ovakve isprave priložiće se overeni prepis ostavinskim spisima.

Ugovor o nasleđivanju

§ 56.

Naređenja §§ 49 do 51 i 55 vrede i za ugovore o nasleđivanju; oni će se proglasiti čim jedan od ugovorača umre.

Proglašenje i čuvanje izjava poslednje volje učinjenih pred javnim beležnikom

§ 57.

Kako će se postupati pri proglašenju izjava poslednje volje, o kojoj je ispravu sastavio javni beležnik ili koja je njemu predata, i kako će se čuvati izvornik takve izjave, naređuje § 128 Zakona o javnim beležnicima.

ČETVRTI OTSEK Naredbe suda na osnovu smrtovnice i na osnovu izjave poslednje volje

Opšte naređenje

§ 58.

(1) Sreski sud kad primi smrtovnicu narediće da se ona dopuni, ako je to potrebno.

(2) Ako sud nije sam nadležan za raspravljanje zaostavštine, poslaće sve spise nadležnom sudu (§ 23) ili inostranoj vlasti (§ 26), a kad je on sam nadležan za raspravu, postupaće dalje po sledećim naređenjima ovoga zakona, a u prvom redu postaraće se za obezbeđenje i upravu zaostavštine, ako to već nije ranije učinjeno.

Kad nema nikakve ili ima samo neznatne imovine

§ 59.

(1) Ako se iz smrtovnice vidi, da umrli nije ostavio imovine, ostavinski će sud rešiti, da zbog toga nema mesta ostavinskoj raspravi.

(2) Ako u zaostavštini nema nepokretnina, a prometna vrednost zaostavštine bez odbitka dugova ne prelazi deset hiljada dinara, sud će proglasiti izjavu poslednje volje, ako takva postoji, ali će uz to doneti odluku da nema mesta vođenju ostavinske rasprave, osim ako to zatraži koje od lica pozvanih na nasledstvo ili od nužnih naslednika. O tome će sud obavestiti učesnike. Ako se po takvom predlogu povede ostavinska rasprava, sud će po pravičnosti odlučiti da li će troškove te rasprave snositi svi ili samo neki od učesnika. Ako sud posumnja u procenu iz smrtovnice, može narediti novu procenu veštacima.

(3) Kad se ostavinska rasprava ne povede, sud može, po predlogu, one, koji su prema sadržim smrtovnice ili prema izjavi poslednje volje sastavljenoj u valjanoj formi pozvani na nasledstvo, ovlastit da stupe u posed pokretnih stvari zaostavštine, da ostvaruju prava, koja spadaju u zaostavštinu, naročito tražbine, zahteve iz uložnih knjižica, osigurnine i slično i da o primljenim isplatama izdaju priznanice i izjave radi brisanja. Ako tako ovlašćeno lice bude docnije primorano da ustupi zaostavštinu ili neki deo onome, koji dokaže svoje jače nasledno pravo, treći pošteni posednik neće biti odgovoran za stvari iz nasledstva, koje je on u međuvremenu stekao od toga ovlašćenog lica.

(4) Ako u zaostavštini učestvuju kao naslednici ili kao nužni naslednici staranici, tada će se naređenja drugog i trećeg stava primenjivati samo ako to odobri nadležna starateljska vlast.

Kad dugovi prelaze aktivnu imovinu

§ 60.

(1) Ako je zaostavština neznatna (§ 59 stav 2) i ako se prema okolnostima mora pretpostaviti, da će se iz nje moći izmiriti samo najpreči dugovi zaostavštine, sud će preslušati stranke i verovnike o tome iz čega se sastoji i koliko vredi zaostavština, zatim o iznosu troškova oko bolesti i pogreba kao i o drugim tražbinama koje se imaju prvenstveno isplatiti shodno propisima Stečajnog zakona. Prema tome, ako ti dugovi iscrpljuju zaostavštinu, i ako naslednici na to pristanu, sud će imovinu prepustiti verovnicima umesto isplate.

(2) U odluci kojom se ostavinska rasprava na ovaj način svršava, moraju se tačno naznačiti pojedine tražbine radi čijeg je izmirenja imovina prepuštena umesto isplate.

(3) Saslušanje učesnika može izostati, ako su potrebni podaci i predlozi već sadržani u smrtovnici.

(4) Po naređenjima prednjih stavova može se postupati i onda, kad se u smislu naređenja § 59 stav 2 ostavinska rasprava ima samo na predlog provesti.

§ 61.

Stečajni zakon propisuje u kojem slučaju treba zbog prezaduženog stanja zaostavštine otvoriti stečaj.

Obaveštenje naslednika

§ 62.

(1) Kad nema mesta postupku pomenutom u §§ 59 do 61, sud će obavestiti, na način propisan u §§ 90 i 91, one, za koje se ima smatrati da su naslednici, da je nastupio slučaj nasledstva i pozvaće ih, da radi rasprave o nasledstvu dadu svoje nasledničke izjave.

(2) Uzima se da su naslednici oni, koji su ili po naslednom ugovoru ili po izjavi poslednje volje ili po zakonu pozvani da naslede.

§ 63.

Ako su naslednici svojevlasni, sud će njih same pozvati da dadu nasledničku izjavu; ako nisu svojevlasni, sud će pozvati njihovog zakonskog zastupnika. Ako staralac nije postavljen, pobrinuće se ostavinski sud da se postavi. Ako staranik ne spada pod starateljsku vlast onoga suda, koji vodi ostavinsku raspravu, ostavinski sud će obavestiti nadležnu starateljsku vlast o nasledstvu i o sadržaju izjave poslednje volje, ako takva postoji, da ova naredi što treba u cilju da se da naslednička izjava.

§ 64.

(1) Radi zastupanja u ostavinskoj raspravi, sud će po službenoj dužnosti postaviti skrbnika:

1) nesvojevlasnim naslednicima kad ih njihovi zakonski zastupnici ne mogu zastupati zbog sukoba svojih interesa sa interesima staranika ili zbog sukoba interesa njihovih staranika međusobno;

2) začetom a još nerođenom detetu koje je pozvano na nasledstvo kao i još nerođenom potomstvu koje je pozvano na nasledstvo fideikomisarnom supstitucijom;

3) otsutnima za koje se ima smatrati da su pozvani na nasledstvo, ako im je boravište nepoznato ili tako udaljeno, da ne bi mogli na vreme ostvarivati svoja prava;

4) zadužbinama, zavodima i javnim ustanovama dok im nije postavljen zastupnik.

(2) Osim toga ostavinski sud postaviće skrbnika za upravljanje zaostavštinom, kad su naslednici nepoznati ili kad se oni neće da posluže naslednim pravom, premda su obavešteni (§§ 101 i 102).

§ 65.

(1) Osim slučajeva navedenih u ovom ili u kojem drugom zakonu ne mogu se postaviti skrbnici.

(2) Dužnost skrbnika postavljenoga nepoznatom ili otsutnom nasledniku prestaje, čim se sazna za njega, a on se lično ili preko punomoćnika javi sudu.

§ 66.

Ako je umrli postavio izvršioca poslednje volje, sud će ovome to saopštiti. Njemu se može poveriti skrbništvo u slučajevima §§ 64 i 65, ukoliko je on za to sposoban i pristaje da se toga primi. Za tu izjavu sud će mu odrediti dovoljan rok.

Obaveštenje drugih lica i vlasti

§ 67.

(1) Pored naslednika obavestiće se još i:

1) štitnici i skrbnici maloletnika i skrbljenika, kojima su ostavljeni legati; ako staranik još nema zakonskog zastupnika, ostavinski sud pobrinuće se da se takav postavi;

2) državno pravobranioštvo, odnosno nadležna upravna vlast, ako je nasledstvo ili legat ostavljen državi, samoupravnom telu, javnom zavodu, školi, crkvi, sirotinji ili zadužbini;

3) neposredni starešina, ako je umro javni službenik koji je ili za koga se drži, da je rukovao službenim novcem, ukoliko nije već obavešten (§ 47); u pogledu drugih javnih službenika takvo je obaveštenje potrebno samo onda, kad se pretpostavljena vlast umrlog službenika ne nalazi u mestu gde je on umro;

4) nadležna vlast, ako je umro prodavač monopolskih predmeta ili srećaka državne lutrije;

5) nadležna računska vlast, ako je umro aktivni ili penzionisani državni službenik građanskoga ili vojnoga reda, službenik samoupravnog tela, invalid ili ko drugi, koji je iz javne blagajne ili iz zadužbina ili Fondova za sirotinju, koji su pod javnim nadzorom, primao platu, penziju, invalidninu, opskrbninu ili slično;

6) advokatska odnosno javnobeležnička komora, ako je umro advokat ili javni beležnik, ukoliko nije već obaveštena (§ 47);

7) poreska vlast, koja odmerava nasledne takse prema propisima, koji o tom postoje.

Naredbe u pogledu popisivanja zaostavštine

§ 68.

Kad se već iz smrtovnice vidi, da je potreban popis zaostavštine (inventar) ili da će se morati naslednici oglasom pozvati (§§ 69, 101 i 104), sud će već prilikom rešavanja o smrtovnici narediti što je potrebno.

PETI OTSEK Popisivanje zaostavštine i potvrđivanje stanja zaostavštine potpisom umesto zakletve

Slučajevi popisa zaostavštine

§ 69.

(1) Popis zaostavštine potreban je, kad se podnese uvetna naslednička izjava (§ 94 stav 1) ili kad popis zaostavštine traži lice, koje je po Građanskom zakoniku ovlašćeno da to traži, ili kad se traži odvajanje zaostavštine od imovine naslednikove (§ 40).

(2) Sud će po službenoj dužnosti narediti popis zaostavštine:

1) kad se ne zna za naslednika ili za boravište njegovo, kad naslednik nije svojevlasan ili kad je za njega radi ostavinske rasprave postavljen skrbnik, ili kad samo i kod jednoga od više naslednika takve okolnosti nastupe;

2) kada celo nasledstvo ili jedan deo pripada državi, samoupravnom telu, javnom zavodu, školi, crkvi, sirotinji ili zadužbini;

3) ako je ostavilac naredio, da naslednik mora nasledstvo ili koji deo nasledstva ostaviti kome drugome.

Određivanje sudskih izaslanika za vršenje popisa

§ 70.

(1) Radi popisa odrediće sud da njegov izaslanik ili u naročito važnim slučajevima dvojica njih ili da javni beležnik odu na lice mesta, a kod imovine manje vrednosti sud može taj posao poveriti i sastavljaču smrtovnice.

(2) Ako je imovina izvan područja ostavinskog suda, obratiće se ovaj sud nadležnom sreskom sudu da on naredi popis imovine preko svog izaslanika ili javnog beležnika, a kod imovine manje vrednosti preko opštinske vlasti.

Pozivanje stranaka i veštaka

§ 71.

Na popisivanje zaostavštine pozvaće izaslanik potrebne veštake. Osim toga izaslanik će po službenoj dužnosti pozvati na popisivanje poznate naslednike, nužne naslednike odnosno njihove zastupnike, a kod fideikomisarne supstitucije potonje naslednike i skrbnika još nerođenog potomstva, i to sve njih ako se nalaze u mestu gde se vrši popis ili u takvoj blizini da je njihovo pozivanje bez odlaganja popisivanja mogućno; dalje će pozvati skrbnika zaostavštine i izvršioca poslednje volje, kao i verovnike kojima je dozvoljeno odvajanje imovine. Ako pozvani ne dođu u određeno vreme, može se popis imovine vršiti i bez njih.

Izvršenje popisa pri sastavljanju smrtovnice

§ 72.

Kod manje važnih zaostavština izvršiće se popis imovine već prilikom sastavljanja smrtovnice, ali samo u slučaju, ako se popis ima izvršiti po službenoj dužnosti ili ako je to tražio koji naslednik.

Sadržaj popisa

§ 73.

(1) Popis imovine mora sadržavati tačan i potpun spisak celokupne pokretne i nepokretne imovine, koja je bila u posedu umrloga u vreme njegove smrti, a uz to se mora naznačiti vrednost, koju je ta imovina onda imala.

(2) Pojedini sastavni delovi imovine razvrstaće se po grupama i vrednost njihova sabrati a na kraju popisa navešće se zbirovi pojedinih grupa i sračunaće se celokupni iznos svih tih zbirova.

(3) U popisu imovine mora se naznačiti dan odnosno dani, kad se je popisivanje vršilo, i ko je tome popisu prisustvovao.

Dužnost sudskog izaslanika pri popisavanju

§ 74.

(1) Izaslanik se ima potpuno obavestiti o stanju imovine i starati se, da svu imovinu iznađe i popiše. Potražiće i ispitaće isprave i druga pismena nađena u zaostavštini, obavestiće se lično o nepokretnoj i pokretnoj imovini, preslušaće naslednike, rođake i ukućane, razgledaće javne knjige i sudske spise, a obavestiće se i na drugi shodan način o pravom stanju imovine i dugova. Izaslanik je dužan što brže podneti sudu popis imovine, a nema pravo da raspolaže sa zaostavštinom niti da sebi ni kojem drugom od nje što na koji bilo način pribavlja. Naređenja § 37 shodno će se primenjivati.

(2) Novčani zavodi dužni su na zahtev dati sudu popis imovine ostaviočeve, koja se kod njih nalazi.

Papiri od vrednosti

§ 75.

(1) Papiri od vrednosti, koji spadaju u zaostavštinu, popisaće se po njihovoj vrsti, nominalnoj vrednosti i visini kamata, a oni koji se žrebaju, i po broju i seriji, a ako se papiri beleže na berzi, i po kursu, koji je beležen na dan smrti.

(2) Kamate zaostale do dana smrti, odnosno kod akcija udeli u dobitku imaju se posebice navesti onda, kada oni po običajima u prometu sa papirima od vrednosti nisu obuhvaćeni vrednošću po kursu.

Druge tražbine zaostavštine

§ 76.

(1) Kod drugih tražbina, što ih je umrli imao, navešće se ime dužnika, a u koliko je mogućno i njegovo boravište, dan izdanja zadužnica i drugih isprava, koje se odnose na te tražbine, iznos glavnice, visina kamata, kamate, koje su do dana smrti dospele, ali nisu plaćene, kao i način, kako su te tražbine obezbeđene.

(2) Ako se sa koje strane istakne, da koja tražbina ne postoji ili da je nenaplativa to se ima u popisu zabeležiti.

(3) Ako za koju tražbinu nema isprave, navešće se u popisu imovine na čemu se osnivaju navodi o toj tražbini.

(4) Isprave, računi i pismena, koja bi mogla biti za učesnike od važnosti, ako se ne odnose na pojedine stavke popisa tražbina, imaju se na kraju popisa ukratko napomenuti.

Pokretne telesne stvari

§ 77.

(1) Pokretne telesne stvari popisaće se po vrsti, broju, meri i težini ili pojedince. Vrednost njihova utvrdiće se procenom.

(2) Veće zalihe ili. zbirke stvari iste vrste navešće se u popisu imovine ukupno, a popisaće se u posebnim spiskovima, koji će se priložiti popisu zaostavštine.

Nepokretnine

§ 78.

(1) Kad se vrednost nepokretnine ima utvrditi u svrhu odmeravanja nasledne takse i drugih pristojbi, ovo utvrđivanje će se vršiti po propisima, po kojima se odmeravaju javne dažbine od tih nepokretnina. Tako utvrđena vrednost uneće se u popis zaostavštine.

(2) Ukoliko dolaze u pitanje prava stranaka, sudskoj proceni ima mesta samo kad to traži koji od naslednika ili kad to izrično naredi sud radi izračunavanja nužnog dela ili iz drugog naročitog razloga. Inače se u popisu stavlja vrednost, koja je uzeta prilikom poslednje procene ili vrednost naznačena u ugovoru sklopljenom prilikom poslednje promene vlasnika ukoliko se od tada ta vrednost nije znatno izmenila ili pak po poreskoj osnovici.

(3) Isprave, koje dokazuju vrednost nepokretnine, priložiće se popisu imovine u izvorniku ili u overenom prepisu ili će se one bar tačno navesti.

Pozivanje veštaka radi procene

§ 79.

(1) Kad se procenjuju nepokretnine, veće zbirke knjiga, umetnički predmeti i retkosti ili pokretne stvari osobite vrednosti, uzimaće se dva zakleta veštaka.

(2) Druge pokretne stvari može proceniti i jedan zakleti veštak, a ako koji učesnik traži, da se pozove još i drugi, dozvoliće se to, ali trošak toga drugoga veštaka snosiće onaj, koji to traži.

(3) Zakleti veštaci dužni su tačno i savesno naznačiti prometnu vrednost, koju su imale procenjene stvari u vreme smrti ostavioca.

Tuđe stvari

§ 80.

(1) U popis imaju se uneti i stvari za koje se tvrdi da su tuđe, ako su nađene u posedu ostaviočevom. Ali ako je vlasništvo drugoga van sumnje, neće se vrednost takvih stvari u popisu naznačiti, niti će se one pri izračunanju vrednosti imovine uvažiti. U svakom slučaju ima se uneti u popis ko i po kojem naslovu dotičnu stvar potražuje.

(2) U popis se imaju uneti i takve stvari, koje pripadaju ostaviocu, ali se nalaze kod drugoga, a ujedno se ima navesti razlog, zašto se nalaze kod drugoga.

Stanje dugova

§ 81.

(1) U popis imovine imaju se, ukoliko se to bez opsežnih izviđaja može utvrditi, uneti i dugovi umrloga, dalje zaostale kamate, neplaćeni porezi kao i zaostala periodična plaćanja, sve to izračunato do dana smrti ostavioca. Pri tome će se naznačiti, na čemu se navodi o tim dugovima osnivaju.

(2) Stanje dugova utvrdiće se pri popisivanju zaostavštine sa što većom potpunošću naročito onda, kad se to popisivanje vrši već prilikom sastavljanja smrtovnice (§ 72), da se na ovaj način sudu omogući da bez daljeg izviđaja dovrši ostavinsku raspravu.

(3) Na kraju popisa odbiće se od ukupne vrednosti imovine ukupna svota dugova i tako izračunati čista zaostavština.

Popisivanje imovine trgovačkih i drugih radnja

§ 82.

(1) Ako je umrli vodio trgovačke ili poslovne knjige o svom trgovačkom, zanatskom, industrijskom ili poljoprivrednom preduzeću, ima se u popisu imovine napomenuti, kakve su to knjige i valja ih zaključiti sa danom smrti umrloga, a u popisu imovine zabeležiti stanje tog preduzeća kako se na osnovu knjiga utvrdi. Po potrebi može se pozvati jedan ili dva zakleta veštaka da to utvrde.

(2) Ako je umrli bio drugar u trgovačkom ili kojem drugom preduzeću ima se na isti način utvrditi stanje njegovog udela na dan smrti i to uneti u popis imovine.

Popisivanje svešteničkih nadarbina

§ 83.

(1) Ako je ostavilac uživao svešteničku nadarbinu, mora se na popisivanje pozvati poverenik crkvene vlasti, kod patronatskih crkava i crkveni patron, odnosno pretstavnik nadležne upravne vlasti, da se uzmogne imovina umrloga odvojiti od imovine crkvene, nadarbinske ili zadužbinske (§ 47).

(2) O svakoj će se od ovih imovina sastaviti poseban popis. Pri tome će se na osnovu akta o osnivanju nadarbine, spiska nadarbinske imovine, popisa i drugih isprava, a ako je potrebno i preko veštaka izračunati iznos, što ga nadarbina ima dobiti od zaostavštine ili obratno zaostavština od nadarbine.

Potpis i predaja popisa zaostavštine

§ 84.

(1) Popis zaostavštine potpisaće izaslanik suda, veštaci, svedoci kao i oni učesnici, koji su prisustvovali njegovom sastavljanju. Samim potpisom popisa učesnik još ne priznaje, da u zaostavštinu spadaju oni imovinski predmeti, koji su uvedeni u popis, ili da u zaostavštinu ne spadaju još i drugi imovinski predmeti, kao ni to, da u popis uvedeni dugovi zaista postoje.

(2) Popis sa svim prilozima podneće se sudu, koji će ga ispitati i prema okolnostima narediti što je dalje potrebno.

(3) Popis će se čuvati u ostavinskim spisima, a učesnicima dozvoliti uviđaj u nj, i izdati im na zahtev prepiše.

Posebni i glavni popisi zaostavštine

§ 85.

Ako je o pojedinim delovima zaostavštine slobodne za nasleđivanje (§ 28) sastavljeno više zasebnih popisa, onda će se glavni podaci ovih zasebnih popisa skupiti u jedan glavni popis, koji će obuhvatiti celu zaostavštinu.

Troškovi popisivanja

§ 86.

Troškovi popisivanja zaostavštine namiriće se po pravilu iz ostavinske mase. Ako su samo neki od više naslednika dali uvetnu nasledničku izjavu, troškovi popisivanja namiriće se iz dela zaostavštine, koji njima pripada. Ako je popis izvršen po zahtevu verovnika ili legatara, oni će snositi te troškove. Ako je popis izvršen po predlogu nužnog naslednika (§§ 40 i 69 stav 1), trošak će se namiriti iz ostavinske mase, osim ako je nužni naslednik očito neosnovano tražio odvajanje, odnosno popisivanje zaostavštine.

§ 87.

(1) Izaslanik mora vlastite pristojbe i troškove, kao i troškove veštaka u svom izveštaju posebice navesti uz naznačenje dana i sata utrošenih na poslu i eventualnih primedaba učesnika tako da sud može u tom doneti odluku. Nije dopušteno, da izaslanik sebi ili drugima naplati pristojbe i troškove pre nego što im sud odredi iznos.

(2) Sud će u odluci, kojom odobrava popis (§ 84 stav 2), u isto doba utvrditi i nagrade veštaka, uzimajući pri tome u obzir uloženi trud, dangubu i spremu veštaka kao i stanje zaostavštine, pa će izdati shodne naloge u pogledu plaćanja nagrade i ostalih pristojbi i troškova.

Potvrda o imovinskom stanju zaostavštine potpisom umesto zakletve

§ 88.

(1) Ako nije po § 69 izvršen popis zaostavštine, onda naslednik mora navesti celokupno imovinsko stanje zaostavštine sa svima njenim sastojcima, a istinitost svojih navoda umesto zakletve potvrditi svojim potpisom. Naslednik može ovo učiniti i preko punomoćnika, koji mora za taj posao imati posebno punomoćije.

(2) Na taj način utvrđeno stanje zaostavštinske imovine služiće za podlogu rasprave zaostavštine.

ŠESTI OTSEK Prihvat nasledstva (Naslednička izjava)

Davanje nasledničke izjave

§ 89.

Izjava o prihvatu nasledstva (naslednička izjava), može se podneti pismeno ili dati usmeno u sudski zapisnik.

§ 90.

(1) Ostavinski sud odrediće po pravilu ročište na koje će pozvati naslednike (§ 62 stav 2) ili njihove zakonske zastupnike s uputom da donesu isprave, koje bi mogle služiti za dokazivanje njihovog naslednog prava ili da do dana ročišta podnesu svoje nasledničke izjave pismeno sa potrebnim ispravama.

(2) U slučaju postojanja ugovora o nasleđivanju ili testamenta, na ročište se imaju pozvati i ona lica, koja bi mogla po zakonu polagati pravo na nasledstvo.

(3) Na ročištu sudija će svakoga od njih upitati, da li, na koji način i po kojem naslovu prihvata nasledstvo ili ga odbija. Pre toga poučiće se naslednici o značenju i o zakonskim posledicama uvetne i bezuvetne nasledničke izjave (§ 94 stav 1) i o posledicama sazivanja verovnika, a onda će se u zapisnik uneti njihove izjave.

(4) Kad smrtovnicu sastavlja sudija ili javni beležnik on treba u isto doba, po mogućnosti, da primi nasledničke izjave na zapisnik.

§ 91.

(1) Ako je boravište naslednika ili njegovog zakonskog zastupnika tako udaljeno, da se ne može očekivati, da bi on došao na ročište, sud može, po svojoj oceni, ili pozvati naslednika, odnosno njegovog zastupnika, da u roku, koji će mu sud odrediti, podnese pismenu nasledničku izjavu ili odredi valjano ovlašćenog punomoćnika, koji bi u istom roku u njegovo ime pismeno ili usmeno na sudski zapisnik dao nasledničku izjavu, ili narediti da se naslednik odnosno njegov zakonski zastupnik radi davanja nasledničke izjave presluša preko nadležnog suda (nadležne vlasti) njegovog boravišta.

(2) Sud može u takvom slučaju i naložiti nasledniku ili njegovom zakonskom zastupniku, da postavi punomoćnika u sedištu suda, da ga zastupa u ostavinskom postupku.

Rok za razmišljanje

§ 92.

(1) Iz važnih razloga može se nasledniku dozvoliti rok za razmišljanje koji ne može biti duži od tri meseca i u tom cilju produžiti rok za podnošenje pismene nasledničke izjave, odnosno odložiti ročište za primanje nasledničkih izjava.

(2) Ako je samo jednom od naslednika dozvoljen takav rok, ostali se naslednici ne mogu prinuditi da svoje nasledničke izjave dadu pre nego što proteče taj rok.

Posledice kad se propusti naslednička izjava

§ 93.

(1) Ako ni svojevlasni naslednik, ni njegov punomoćnik ne dođe na ročište niti blagovremeno (§§ 90 i 91) dade pismenu nasledničku izjavu, raspravljaće se zaostavština, bez obzira na njegovo pravo, samo s onima, koji su se prijavili na nasledstvo, i ovima uručiti zaostavština, ukoliko na nju imaju pravo. Ova pravna posledica nastupiće samo onda ako su naslednici bili na tu posledicu naročito upozoreni u pozivu na ročište ili u pozivu za podnošenje pismene nasledničke izjave. Ovi pozivi moraju biti dostavljeni u vlastite ruke. Ali će se i naslednička izjava podnesena posle ročišta odnosno po proteku roka određenog za podnošenje pismene naslednčke izjave uvažiti, ako stigne sudu pre nego je doneo odluku o uručenju zaostavštine (§ 136).

(2) Zakonski zastupnik nesvojevlasnih lica mora se dovoljnim sredstvima prinuditi da dade nasledničku izjavu ili da podnese odobrenje starateljske vlasti za to da može u ime staranika odbiti nasledstvo.

Oblik i sadržaj nasledničke izjave

§ 94.

(1) Svaki naslednik, koji hoće da stupi u nasledstvo, mora u tom cilju podneti nasledničku izjavu, koja će odgovarati propisima Građanskog zakonika i ovoga zakona, a naročito sadržavati naslov, na kome osniva svoj zahtev na nasledstvo, kao i izričnu izjavu da se prihvata nasledstva bezuvetno ili pridržavajući sebi blagodeti popisa.

(2) To važi i za legatare, kad se po propisima građanskog zakonika srazmerno svojim legatima smatraju za naslednike usled toga što su nasledstvo odbili oni, koji su poslednjom voljom ili zakonom pozvani na nasledstvo.

§ 95.

(1) Svaku nasledničku izjavu mora svojeručno potpisati naslednik ili njegov propisno ovlašćeni zastupnik odnosno punomoćnik. Potpisi na nasledničkoj izjavi ili punomoćju moraju biti overeni od suda ili javnog beležnika.

(2) Sud mora zaključkom primiti svaku u zakonskom obliku podnesenu nasledničku izjavu, osim, ako se ona poziva na navode, koji ne bi mogli dati naslov za pravo nasleđivanja ni onda kad bi bili dokazani.

(3) Primljena naslednička izjava i punomoćije čuvaće se u spisima.

(4) Dokaz o naslovu prava na nasledstvo može naslednik i naknadno podneti, radi čega će mu se odrediti dovoljan rok.

(5) Sud samo onda može dati nasledniku ovlašćenje predviđeno u § 114, kad naslednik dovoljno verovatnim učini svoje pravo na nasledstvo. O ovome ima nasledniku dati potrebno upustvo.

§ 96.

(1) Sve dotle dok se to ne ospori, smatraće se za naslednika onaj, koga, pri sastavljanju smrtovnice ili kasnije, kao najbližeg srodnika označe srodnici, ukućani ili drugi verodostojni svedoci, ili onaj, koji je za naslednika postavljen izjavom poslednje volje, koja svojim spoljnim oblikom i sadržinom odgovara zakonu.

(2) Za nasledničku izjavu, koja se osniva na usmenom testamentu nije samo po sebi potrebno zaklinjanje svedoka radi dokazivanja pravnog naslova, ako su ovi svedoci načinili o tome pismeni sastav, koji su svojeručno potpisali ili ako su o tome bili preslušani u smislu § 52 stav 2.

§ 97.

Kad se nasledstvo raspravlja na osnovu zakona, a sud posumnja u to da je onaj za koga se je uzelo da je zakonski naslednik jedini ili najbliži srodnik umrloga, sud može preslušati i ona lica, za koja drži, da bi mogla imati jednako ili jače pravo od toga naslednika, a može, po potrebi, ova lica i pozvati oglasom u smislu § 101.

Suprotne nasledničke izjave

§ 98.

Ako za jednu zaostavštinu bude podneseno više nasledničkih izjava, koje su međusobno u opreci, sud će primiti sve te nasledničke izjave, ali će o njima preslušati stranke i rešiti, koja stranka da povede parnicu protiv druge (§ 99). Sud će toj stranci odrediti dovoljan rok, u kojem mora tužbu podići, jer ako to ne učini, neće se u ostavinskom postupku uzimati u obzir njeni zahtevi, u pogledu kojih je upućena na parnicu. Taj rok sud može samo iz važnih razloga produžiti na zahtev stranke, ali najviše za dva meseca.

§ 99.

(1) Protiv naslednika koji zahteva nasledstvo na osnovu ugovora koji odgovara propisanim formalnostima, a čija se istinitost obrazloženo ne osporava, mora radi pobijanja naslednoga prava podneti tužbu svaki, čiji se zahtev osniva na izjavi poslednje volje ili na zakonskom pravu nasleđivanja. Protiv naslednika, koji zahteva nasledstvo na osnovu izjave poslednje volje, koja odgovara propisanim formalnostima i čija istinitost nije obrazloženo osporena, mora tužbu podići svaki, čiji se zahtev osniva na zakonskom pravu nasleđivanja. Ako sud nađe da osporavanje istinitosti ugovora ili izjave poslednje volje nije obrazloženo, uputiće na parnicu onoga, koji je na takav način osporavao.

(2) Ako pak dolaze u opreku dve nasledničke izjave, date na osnovu pravnog naslova iste vrste, sud će, pošto presluša obe strane, uputiti na parnicu onoga, koji bi najpre morao obesnažiti jači naslov svoga protivnika, da bi dokazao svoje nasledno pravo. Ali ako se istinitost ugovora ili izjave poslednje volje, na čemu se osniva jače pravo, obrazloženo osporava, uputiće se na parnicu onaj, koji svoje pravo osniva na tako osporenom pravnom naslovu.

§ 100.

(1) Ako stranka upućena na parnicu preda tužbu u određenom roku, zastaće se sa raspravljanjem zaostavštine, dok se parnica pravosnažno ne svrši. No svakoj strani dozvoljeno je kod ostavinskog suda tražiti, da se dotle ostavinska imovina, ukoliko je pravo nasledstva na nju osporeno, stavi pod upravu radi obezbeđenja. Ovo obezbeđenje sud neće dozvoliti, ako nađe, da je zahtev na nasledstvo onoga koji traži obezbeđenje očevidno neosnovan.

(2) Ako se traži takvo obezbeđenje protiv parnične stranke, kojoj je sud već predao upravu zaostavštine, taj se zahtev može uvažiti samo po propisima §§ 329 i sled. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Postupak ako su naslednici nepoznati

§ 101.

Ako su naslednici nepoznati ili ako poznati naslednici u određenom im roku nisu dali izjavu o prihvatu nasledstva, i ako su oni propisno pozvani (§ 93), i zbog toga nasledni deo, koji bi im pripao, ostane neprihvaćen, sud će postaviti skrbnika zaostavštine (§ 64) i po službenoj dužnosti oglasom pozvati sve one, koji smatraju da im pripada pravo nasledstva u pogledu te zaostavštine da se u roku od godine dana jave sudu i podnesu svoje nasledničke izjave, jer će se inače o zaostavštini raspravljati s onima, koji su dali nasledničku izjavu i dokazali naslov svog naslednoga prava i uručiti im zaostavštinu, dok će prihvaćeni deo zaostavštine u koliko po propisima Građanskog zakonika ne pripada ostalim naslednicima, kao dobro bez naslednika pripasti državi. Ako se posle toga prijave naslednici, ostaje im pravo, da u roku zastare traže povraćaj ostavinske imovine.

§ 102.

(1) Skrbnik zaostavštine ima, bez obzira na izdati oglas, svim sredstvima nastojavati, da pronađe naslednike i njihovo boravište, a uspeh sudu javiti. On ima osim toga da zaostavštinom upravlja i nju zastupa, a naročito da nastoji da se naplate tražbine i, ukoliko se to može učiniti bez opasnosti, namire verovnici zaostavštine i legatari.

(2) Skrbnik zaostavštine kao takav ne može podnašati nasledničke izjave niti može pobijati koju nasledničku izjavu ili naredbu poslednje volje.

(3) Ako treba u ime zaostavštine podići tužbu ili sklopiti poravnanje, skrbnik mora za to pribaviti odobrenje ostavinskog suda, koji će u važnijim slučajevima, pre nego što donese svoju odluku, preslušati naslednike i druge učesnike.

Predaja zaostavštine bez naslednika državi

§ 103.

Kad proteče oglasom određeni rok, a niko nije podneo nasledničku izjavu, neće se provesti rasprava zaostavštine, nego će ostavinski sud celu zaostavštinu ili neprihvaćeni njezin deo predati državi i o tome obavestiti nadležnu vlast. Propis § 101 vredi i ovde.

Postupak ako je boravište naslednika nepoznato

§ 104.

(1) Ako je naslednik poznat, ali mu se ne zna za boravište, postaviće mu ostavinski sud skrbnika, kome je dužnost da izvrši potrebne izviđaje u cilju da pronađe boravište naslednikovo. Za to mu se ima odrediti dovoljan rok.

(2) Ako nema nade, da bi se moglo pronaći boravište naslednikovo, ili ako izviđanje ostane bezuspešno, sud će na predlog skrbnika oglasom obavestiti otsutnika o nasledstvu s tim dodatkom, da će, ako se on za godinu dana ne javi sudu sam niti postavi punomoćnika, skrbnik u njegovo ime dati nasledničku izjavu, a da će se čista zaostavština koja mu pripadne, čuvati kod suda dok se ne javi ili se ne dokaže, da je otsutnik umro ili proglašen za umrloga.

Objavljivanje oglasa

§ 105.

(1) Oglasi po §§ 101 i 104 pribiće se na sudsku tablu i uvrstiće se tri puta u službene novine određene za objave toga suda, a prema prilikama objaviti i u drugim novinama.

(2) Ako se u isto doba kod istog suda dogodi više takvih slučajeva, može se u pogledu više zaostavština izdati jedan oglas. Pristojba za oglas plaća se iz zaostavštine, a ako se tiče samo pojedinih naslednika, iz njihovog naslednoga dela.

(3) Ako su troškovi oglašavanja u novinama u nesrazmeri sa vrednošću zaostavštine ili naslednoga dela, ili ako se od takvog oglašavanja ne može očekivati uspeh, sud može odrediti, da se oglas samo jedanput objavi ili da se, umesto objavljivanja u novinama, oglas pribije na oglasnu tablu onih opština u kojima je po prirodi pojedinoga slučaja objavljivanje korisno ili da se u tim opštinama oglas na drugi uobičajen način objavi.

SEDMI OTSEK Pozivanje verovnika

§ 106.

(1) U smislu propisa Građanskog zakonika sud će po predlogu naslednika ili skrbnika zaostavštine verovnike zaostavštine oglasom pozvati da prijave svoje tražbine pismeno ili usmeno na ročištu, koje se određuje. U oglasu imaju se verovnici upozoriti na to, da oni verovnici, koji se ne bi prijavili u određenom roku, neće moći postavljati nikakov zahtev prema zaostavštini, ako je ona isplaćivanjem prijavljenih tražbina iscrpljena, ukoliko im ne pripada založno pravo.

(2) Pozivanje verovnika može se učiniti istim oglasom, kojim se pozivaju naslednici.

(3) Poznati verovnici mogu se i posebice pozvati.

(4) Naređenje poslednjeg stava § 105 će se shodno primenjivati.

Prijava tražbina

§ 107.

(1) Na ročište za prijavu tražbina pozvaće se i poznati naslednici i skrbnik zaostavštine.

(2) O prijavljenim tražbinama i eventualno prijavljenim pravima na nasledstvo (§ 106 stav 2) sastaviće se zapisnik, u kojem će se popisati tražbine i eventualna prava na nasledstvo uz naznačenje porodičnog i rođenog imena verovnika i naslednika, iznosa tražbine glavnice i sporednih zahteva, kao i pravnog osnova tražbine ili prava na nasledstvo. Pismene prijave priložiće se zapisniku.

(3) Naslednici odnosno skrbnik zaostavštine izjasniće se, da li i u koliko priznaju prijavljenu tražbinu.

(4) Ako ne dođe do sporazuma ili poravnanja, uputiće se verovnici sa nepriznatim tražbinama na parnicu.

OSMI OTSEK Zaostavštine inostranaca

Sastavljanje smrtovnice i mere za obezbeđenje zaostavštine

§ 108.

U slučajevima u kojima raspravljanje zaostavštine inostranaca spada u nadležnost inostrane vlasti (§ 26), domaći sud izvršiće sve radnje predviđene u § 30 ovoga Zakona.

Mere za obezbeđenje naslednika, legatara i verovnika iz naše države

§ 109.

(1) Posle sastavljene smrtovnice sud izdaje oglas, kojim poziva domaće i one strane državljane, koji borave u našoj državi a imaju zahteva u pogledu zaostavštine kao naslednici, legatari ili verovnici da prijave sudu svoje zahteve u roku određenom u oglasu, jer kasnije prijavljeni zahtevi neće sprečiti, da se zaostavština izda inostranoj vlasti ili licu ovlašćenom po rešenju te vlasti.

(2) Oglasni rok ima trajati najviše šest meseci.

(3) Oglas se ima objaviti po propisima § 105 stav 1 i 2.

(4) Neće biti pozivanja po prednjim stavovima, ako vrednost zaostavštine ne prelazi iznos naveden u § 59 stav 2. Od pozivanja može se odustati, ako inostranac nije u našoj državi imao ni prebivalište ni nastan, a ne može se, prema prilikama dotičnog slučaja, ni uzeti, da će se prijaviti kakvi učesnici u smislu propisa §§ 110 i 111. Ako pozivanje izostane, zaostavština se ne sme izdati pre nego što protekne tri meseca od dana smrti inostranca.

§ 110.

(1) Ako koji od naslednika ili legatara, spomenutih u § 109 prijavi svoj zahtev, sud će po njegovom predlogu zadržati zaostavštinu ili deo zaostavštine koji je potreban za pokriće tog zahteva sve dotle, dok nadležna inostrana vlast ne donese pravnosnažnu odluku u pogledu prijavljenog zahteva.

(2) Ako je o prijavljenom zahtevu pravnosnažno odlučeno, zadržana zaostavština ili njezin deo ima se upotrebiti za izmirenje toga zahteva; preostali deo, odnosno, ako je zahtev odbijen, cela zaostavština, a u slučaju, kad je zadržan samo jedan deo, zadržani deo izdaće se nadležnoj inostranoj vlasti.

§ 111.

Ako koji od verovnika, spomenutih u § 109, prijavi tražbinu u oglasnom roku, sud neće izdati inostranoj vlasti zaostavštinu ili njezin deo dovoljan za pokriće tražbine, dok prijavljena tražbina ne bude iznurena ili obezbeđena.

§ 112.

(1) Ako naslednici, koji se nalaze u našoj državi, podnesu predlog da naš sud provede ostavinski postupak za zaostavštinu inostranca (§ 27), sud će oglasom pozvati sve naslednike i legatare, koji borave u inostranstvu, da svoje zahteve prijave u roku od šest meseci, jer će se inače ostavinska rasprava provesti prema predlogu predlagačevom.

(2) Oglas će se objaviti na način spomenut u § 105 stav 1 i 2. Oglas će se objaviti i u stranim novinama. Objavljivanje u stranim novinama može izostati, ako bi troškovi objave bili nesrazmerni prema vrednosti zaostavštine i ako je o slučaju smrti obaveštena strana vlast, koja zastupa stranu državu u našoj državi.

(3) Ako se u oglasnom roku niko iz inostranstva ne prijavi, ili ako se prijavi a ne prigovori nadležnosti suda, zaostavština se neće izdavati, a ostavinski će se postupak provesti po našim zakonima. Ali ako ma koji od prijavljenih učesnika zahteva da raspravu provede nadležni strani sud, takav će se zahtev uvažiti.

Međunarodni ugovori

§ 113.

Po naređenjima ovoga otseka postupiće se samo utoliko ukoliko međunarodni ugovori što drugo ne naređuju.

DEVETI OTSEK Naredbe o stvarima zaostavštine dok traje ostavinska rasprava

Predaja zaostavštine naslednicima na upravu i dozvola prodaje stvari iz zaostavštine

§ 114.

(1) Ako je naslednik dao nasledničku izjavu i svoje pravo na nasledstvo dovoljno verovatnim učinio, sud će njemu ili njegovom zakonskom zastupniku dati zaostavštinu na upravu i staranje, ukoliko se tome ne protive prava drugih lica. Takav naslednik, a tako isto i skrbnik zaostavštine može sa odobrenjem suda prodavati i zalagati nepokretnine i pokretne stvari zaostavštine, može tražbine ustupiti ili od dužnika naplaćivati, ako je to naređeno izjavom poslednje volje ili je to potrebno da se isplate troškovi, a naročito troškovi oko pogreba ili koji drugi preči dugovi ili da se otklone očevidne štete, ili ako su stvari podložne kvarenju ili se zbog nesrazmernih troškova dalje držati ne mogu. U ovom poslednjem slučaju može ostavinski sud, a prema prilikama i sud, koji je za prijem smrtovnice nadležan (§ 30), narediti, da se predmeti, koji se ne mogu čuvati, prodadu dražbom (§ 116), pa i ispod procenjene vrednosti.

(2) Nasledniku, čije je neograničeno i isključivo nasledno pravo jasno dokazano i koji ima pravo raspolagati svojom imovinom odnosno njegovom zakonskom zastupniku, ostavinski sud može još pre provedene ostavinske rasprave pojedine ostavinske stvari kao i glavnice dati u punopravni posed i na slobodno raspolaganje i dozvoliti mu, da sme ove stvari prodati preko suda ili bez suda, ali to samo onda, kad su ostavinske takse, pristojbe i dužnosti, naložene izjavom poslednje volje, dovoljno obezbeđene ostalom imovinom zaostavštine ili ako na to pristanu finansijske vlasti, odnosno oni kojih se to tiče.

§ 115.

Ako se imovina zaostavštine nalazi pod pečatom (§§ 39 i 40), prodaja pojedinih predmeta mora se provesti preko suda, a dobiveni iznos položiti sudu, ukoliko sud ne naredi, da se na što drugo upotrebi.

Dražba

§ 116.

(1) Ako među naslednicima ima takvih, za koje se sud mora po službenoj dužnosti starati, prodaja se ima, po pravilu, provesti javnom dražbom.

(2) Dražbu će prema prilikama provesti sam ostavinski sud preko svog izaslanika ili preko javnog beležnika ili će se radi toga obratiti na sreski sud, spomenut u § 220 stav 1.

(3) U postupku prodaje dražbom moraju se primenjivati naređenja ovog zakona o dobrovoljnoj proceni i prodaji.

DESETI OTSEK Uručenje (predaja) zaostavštine

Uslovi za uručenje

§ 117.

(1) Naslednik da bi postigao uručenje mora valjano dokazati svoje nasledno pravo (§§ 94 i 100), kao i to da je namirio odnosno, gde to zakon dopušta, propisno obezbedio nasledne takse (§ 119) i da je ispunio, ili, gde to zakon dopušta, obezbedio sve obaveze, naložene mu naredbom poslednje volje (§§ 120 do 124).

(2) Sud će se starati, da se dokazi o tome bez odugovlačenja podnesu i, kad nema prepreke, da se zaostavština uruči nasledniku, a ako ima prepreka, nastojaće da se one uklone.

Izveštaj o ispunjenju uslova za uručenje zaostavštine

§ 118.

(1) Sud će, pošto učini potrebne pripreme, pozvati naslednike i učesnike, čije je preslušanje potrebno, na ročište da na njemu daju na zapisnik izveštaj o ispunjenju uslova za uručenje zaostavštine.

(2) Pri većim zaostavštinama ili gde to stranke same zahtevaju, može ih sud pozvati, da podnesu pismeni izveštaj ili da ovaj pismeni izveštaj donesu na ročište.

(3) Pri zaostavštinama zemljoradnika na selu ima se izbegavati podnošenje pismenog izveštaja, osim gde bi to stranke same izrično zahtevale.

Izveštaj o namirenju naslednih taksa

§ 119.

(1) Ukoliko su sudovi nadležni za odmeravanje naslednih taksa i ukoliko su dužni sarađivati pri utvrđenju stanja zaostavštine u slučajevima, u kojima su za odmeravanje nadležne poreske vlasti, određuju posebni propisi, koji o tome postoje.

(2) Zaostavština se ne sme uručiti, dok nisu nasledne takse u smislu tih posebnih propisa namirene ili obezbeđene.

Izveštaj o ispunjenju poslednje volje

§ 120.

(1) Fideikomisarne supstitucije i druge naredbe poslednje volje, koje su po propisima Građanskog zakonika po dejstvu jednake fideikomisarnoj supstituciji, moraju se uknjižiti u javnim knjigama na nepokretnine, kojih se tiču. Ovamo spadaju naročito naredbe, po kojima je pravo naslednika ili legatara odloženo zbog još neispunjenoga uveta ili zbog još neprispelog određenog vremena, ili je ograničeno na izvesno vreme ili je podložno odrečnom ili raskidnom uvetu, kuda spadaju i nalozi koji se imaju po Građanskom zakoniku smatrati kao raskidni uvet. Kad te fideikomisarne supstitucije i druge naredbe poslednje volje imaju za predmet glavnice ili druge pokretne stvari koje se imaju nasledniku ili legataru predati, dotična imovina mora se obezbediti tako da ima pupilarnu sigurnost, ako su potonji naslednici ili legatari, kojim se ta imovina ima kasnije predati, lica pod starateljstvom ili još nerođena ili nepoznata ili lica ili ustanove spomenute u § 121 i ako davanje obezbeđenja nije poslednjom voljom oprošteno niti su se ovlašćenici toga prava valjano odrekli.

(2) U ostalim slučajevima dovoljno je da se dokaže, da je onaj, kome se imovina ima kasnije predati, preko suda ili vansudski obavešten o naredbi, koja se njega tiče. On ima pravo, pre ili posle uručenja zaostavštine, tražiti propisno obezbeđenje pokretne imovine, koja bi mu se imala kasnije predati, ukoliko davanje obezbeđenja nije nasledniku oprošteno poslednjom voljom ili se nije on sam toga pravovaljano odrekao.

(3) Naređenja stava 1 i 2 važe i za slučaj kad nekome pripada samo uživanje nasledstva ili dela nasledstva.

§ 123.

(1) Za ostale legate je dovoljno dokazati da su legatari preko suda ili vansudski obavešteni.

(2) Ali i legatari mogu, pre i posle uručenja zaostavštine, tražiti propisno obezbeđenje za periodično plaćanje kao i za one legate, čija se isplata još ne može tražiti zato, što još nije nastupio dan plaćanja određen Građanskim zakonikom, ili zato, što nije nastupilo naredbom poslednje volje određeno vreme ili još nije ispunjen tom naredbom određen uvet.

§ 124.

Naslednik ima da pre uručenja zaostavštine dokaže da je izvršio naloge poslednje volje u smislu Građanskog zakonika ili da je njihovo izvršenje obezbedio. Sud ne mora nadziravati izvršenje takvih naloga ili obezbeđenja njihovog ispunjenja, ako to ne zahteva javni interes.

Izveštaj o nužnom delu nesvojevlasnih lica

§ 125.

Ako se posumnja, da je u svom nužnom (zakonskom) delu povređen koji maloletnik ili koji drugi staranik, sud mora po službenoj dužnosti nastojati da se podnese izveštaj da je nužni deo, utvrđen po propisima Građanskog zakonika, izmiren ili propisno obezbeđen.

Saradnja izvršioca poslednje volje

§ 126.

Ako je ostavilac imenovao izvršioca naredbe poslednje volje, onda će on i naslednik zajedno podneti izveštaj pomenut u §§ 120 do 124.

Deoba nasledstva

§ 127.

Dovršenje ostavinske rasprave ne treba, po pravilu, odgoditi do deobe nasledstva, pa ni onda kad naslednici nisu svojevlasni.

§ 128.

(1) Ako su svi naslednici svojevlasni, onda, ukoliko posebnim zakonima nije što drugo naređeno, zavisi od njihove volje, da li će nasledstvo uopšte deliti, i ako to hoće, da li će ga deliti pre ili posle uručenja, i to u prvom slučaju, da li će ga deliti preko suda ili izvan suda.

(2) Ako oni pre uručenja traže, da deobu provede sud, sud će odrediti ročište, na kome će se provesti deoba nasledstva i o njoj sastaviti tačan zapisnik, ukoliko se naslednici dobrovoljno poravnaju.

(3) Ako naslednici donesu na ročište gotovu deobnu ispravu i ako potvrde da odgovara njihovoj volji, sud će na ispravu staviti potvrdu o toj pred sudom danoj izjavi i čuvati je u ostavinskim spisima.

§ 129.

Ako među naslednicima ima i nesvojevlasnih lica, ostavinski sud će, ukoliko nema smetnje, kod malih zaostavština po pravilu odmah provesti deobu, a to naročito onda, kad su predmetom zaostavštine gotov novac, tražbine ili telesne pokretne stvari.

§ 130.

Kod većih ili zamršenijih zaostavština gde ima i nesvojevlasnih naslednika, provešće se deoba nasledstva, prema prilikama, pre ili posle uručenja zaostavštine. Ovu će deobu sud kao ostavinska vlast odobriti, a u slučajevima § 29 stav 2 izdejstvovati zato i odobrenje starateljske vlasti.

§ 131.

(1) Kad se radi deobe nasledstva ima da ustanovi čista zaostavština, postupiće se ovako: najpre će se ustanoviti vrednost zaostavštine prema popisu tj. prema stanju u kom se nalazila na dan smrti ostaviočeve, a zatim se imaju ustanoviti njezino docnije povećanje ili smanjenje kao i dugovi i tereti. Kao vrednost prodanih pokretnih i nepokretnih stvari ima se uzeti cena za koju su prodane. Kao vrednost pojedinih neprodatih pokretnih i nepokretnih stvari, koje naslednicima zajednički pripadaju u srazmeri njihovih naslednih delova, može se uzeti vrednost označena u popisu zaostavštine, premda je za osnovicu ove vrednosti uzeta vrednost, utvrđena prigodom neke ranije procene, ili kupovna cena, utvrđena kod ranije promene vlasništva, a može se kao vrednost uzeti i vrednost prema proceni, koja je merodavna za odmeravanje poreza. Ako se po izveštaju o nužnom delu (§ 125) ili po nacrtu o deobi zaostavštine pojedine stvari ne dodeljuju svakom nasledniku srazmerno, ima se vrednost nepokretnina, ako bi to u interesu staranika bilo potrebno ili ako to koji drugi naslednik traži, ustanoviti sudskom procenom na koju treba pozvati učesnike.

(2) Na kraju nacrta o deobi moraju se navesti sastavni delovi čiste zaostavštine. prema njezinom stanju u vreme kada je nacrt završen. Zatim će se izračunati koliki je deo nasledstva svakog nesvojevlasnog naslednika i označiće se predmeti koji se dodeljuju, bilo svakom nasledniku posebice, bilo nekim naslednicima zajednički. Prepušta se starateljskoj vlasti da s obzirom na interes staranika odluči da li je potrebna fizička deoba.

(3) Pri svakoj deobi treba strogo paziti na propisana ograničenja o fizičkoj deobi nepokretnina.

§ 132.

Potvrđena izvorna isprava o deobi čuvaće se kod suda, a stranke mogu zahtevati overene prepise.

Konačni spisak zaostavštine

§ 133.

(1) Ako je umrli imao samo jednoga naslednika, a taj nije svojevlastan, sud će umesto deobne isprave sa staraocem sastaviti konačni spisak o stanju čiste zaostavštine, koji će poslati starateljskoj vlasti.

(2) Taj će se konačni spisak čuvati kod starateljske vlasti i služiti kao osnova za štitičnički odnosno skrbnički račun.

§ 134.

Naređenje o deobi nasledstva i o konačnom spisku zaostavštine (§ 127 i §§ 129 do 133) shodno će se primenjivati, kad u kojoj zaostavštini učestvuju kao naslednici: sirotinja, zadužbina, samoupravno telo, crkva, javni zavod ili država kao i u slučaju fideikomisarne supstitucije.

Ubrzanje postupka pri manjim zaostavštinama

§ 135.

Pri malim i manje zapletenim zaostavštinama sud će nastojavati da se ceo ostavinski postupak, naime: sastavljanje smrtovnice, popis zaostavštine, naslednička izjava, uzajamno priznanje nasledničkih prava, izveštaji o ispunjenju obaveza naslednika, a prema prilikama i deoba nasledstva odnosno konačni spisak zaostavštine po mogućnosti odjedared svrši i ceo njegov tok prikaže u jednom zapisniku ili u produženjima istog zapisnika, a naročito će nastojavati, da siromašni naslednici što manje zbog toga postupka dangube.

Odluka o uručenju zaostavštine

§ 136.

(1) Čim naslednik dokaže svoje pravo na nasledstvo i ispuni sve obaveze u smislu § 117, uručiće mu se zaostavština, skinuće se pečat sa stvari zaostavštine i proglasiće se ostavinska rasprava zaključenom.

(2) Naslednicima izdaće se odluka o uručenju zaostavštine, koja mora sadržavati naročito ovo:

1) porodično i rođeno ime umrloga, dan njegove smrti, kao i zanimanje i prebivalište njegovo;

2) porodično i rođeno ime, zanimanje i prebivalište naslednika, pravni naslov za nasledstvo, da li je prihvatio nasledstvo uvetno ili bezuvetno, ako ima više naslednika, u kojem srazmeru učestvuju u nasledstvu, a ako je deoba nasledstva provedena, da je provedena;

3) da li je zaostavština nasledniku pripala kao slobodno vlasništvo ili je i u koliko je on u uživanju ili raspolaganju ograničen fideikomisarnom supstitucijom ili kojom drugom vezom u smislu § 120 ili kojim pravom plodouživanja i u čiju korist;

4) porodično i rođeno ime, zanimanje i prebivalište lica, kojima je pripao legat, uživanje, fideikomisarna supstitucija (§ 120) ili koje drugo pravo na zaostavštinu sa tačnim označenjem toga prava.

(3) Ako je naslednik ili koji drugi učesnik maloletan ili inače nesvojevlastan, ima se to u odluci naročito napomenuti.

§ 137.

(1) Onima, kojima je kao legatarima pripala iz zaostavštine koja nepokretnina upisana u zemljišnim knjigama ili koja tražbina upisana na takvim nepokretninama, ostavinski sud će i pre uručenja zaostavštine, na njihov zahtev, ukoliko naslednici ne osporavaju legat, izdati potvrdu o tome da bi mogli biti upisani u zemljišnim knjigama, kao vlasnici nepokretnine ili kao hipotekarni verovnici.

(2) Ako je u pitanju nepokretnina koja nije uknjižena u zemljišnim knjigama, a za sticanje stvarnog prava na takvu nepokretninu postoje posebni propisi, sud će se kod izdavanja te potvrde potrebne za sticanje stvarnog prava, držati tih propisa.

(3) Potvrdu u smislu stava 1 i 2 ostavinski sud izdaće, na zahtev, pre uručenja zaostavštine i onome, koji je takve stvari stekao tokom ostavinske rasprave (§ 114 do 116).

§ 138.

(1) Kad se zaključi ostavinska rasprava, svi će se spisi, koji se na nju odnose, čuvati kod suda, a učesnicima će se dopustiti, da ih razgledaju i izdati im na njihov trošak i prepiše.

(2) Namire (priznanice) o plaćenim troškovima bolesti i pogreba i o plaćenim dugovima zaostavštine, kao i ostale isprave, koje sudu ne trebaju, vratiće se strankama na njihov zahtev.

§ 139.

Čim odluka o uručenju zaostavštine postane pravnosnažna, sud će narediti, da se gotovine i druge pokretne stvari, koje se nalaze na čuvanju kod suda, izdadu ovlašćenicima i staraće se o tome, da se ovi predmeti, ukoliko pripadaju nesvojevlasnim licima, predaju nadležnoj starateljskoj vlasti, a ako je ostavinski sud ujedno i starateljska vlast, da se ovi predmeti prenesu u starateljske ostave.

Upisivanje u zemljišne knjige

§ 140.

Kad proteče šest nedelja od pravnosnažnosti odluke o uručenju zaostavštine (§ 136), ostavinski sud će po službenoj dužnosti narediti, da se na osnovu odluke o uručenju i isprava sastavljenih u toku ostavinskog postupka vrše u zeljišnim knjigama upisi u smislu propisa § 84 Zakona o zemljišnim knjigama.

§ 141.

Posebni zakoni određuju ukoliko se pri upisivanju u zemljišne knjige imaju obezbediti nepodmirene nasledne takse i nepodmirene nagrade i troškovi javnih beležnika kao sudskih poverenika.

O naknadno pronađenoj imovini

§ 142.

(1) Ako se po uručenju nađe još koja imovina zaostavštine, za koju se pre nije znalo, sud će i o toj imovini posle potrebnog izviđaja doneti odluku i narediti, da se naplate ili obezbede zakonske takse i druge pristojbe.

(2) Nova naslednička izjava neće se tražiti, niti će se nova rasprava voditi, ako ni jedan od naslednika to ne zahteva, a docnije pronađena imovina predaće se naslednicima na osnovu ranije provedene rasprave i odluke o uručenju.

(3) Ali ako ranije rasprava nije provedena sa razloga, što umrli nije ostavio imovinu ili ostavio samo imovinu neznatne vrednosti (§§ 59 i 60), a nova pronađena imovina je znatnije vrednosti, povešće se sada ostavinska rasprava o celoj zaostavštini.

O naknadno pronađenoj izjavi poslednje volje

§ 143.

(1) Ako se tek posle uručenja nasledstva pronađe izjava poslednje volje, predaće se ona sudu, koji je vodio raspravu zaostavštine. Ovaj će sud tu naredbu propisno proglasiti, kod sebe čuvati (§§ 49 do 52, 55) i učesnicima na njihov zahtev izdati prepiše.

(2) O tome će sud obavestiti sve učesnike koji nisu prisustvovali proglašenju s tim, da mogu, ako misle, da bi iz proglašene izjave poslednje volje mogli steći kakvih prava, ova svoja prava ostvarivati putem redovne parnice protiv posednika nasledstva.

(3) Ponovnoj ostavinskoj raspravi nema mesta.

TREĆI DEO POSTUPAK U POSLOVIMA STARATELJSTVA (ŠTITNIŠTVA, SKRBNIŠTVA I POMOĆNIŠTVA)

PRVI OTSEK Opšta naređenja

§ 144.

Ukoliko u ovome delu nema propisa o štitništvu, skrbništvu i pomoćništvu, vrede o tome propisi Građanskog zakonika.

§ 145.

(1) Ako je inostranac imao u našoj državi samo privremeno boravište, a ostavio je za sobom u našoj državi maloletno dete, sud će mu za za vreme dok se ono nalazi u našoj državi i dok nadležna inostrana vlast što drugo ne naredi postaviti štitnika i izdati sve druge potrebne naredbe.

(2) Tako isto će sud postupiti i onda, ako ma iz kog drugog razloga nastane potreba, da se sud stara za maloletnog inostranca, koji se u našoj državi nalazi.

(3) Po naređenjima stava 1 i 2 postupaće se samo u toliko, ukoliko međunarodni ugovori što drugo ne naređuju.

Nadležnost

§ 146.

Za postavljanje štitnika maloletnicima kao i skrbnika i pomoćnika ostalim nesvojevlasnim licima, još nerođenima i otsutnima, kao i za vršenje svih poslova, koji spadaju u delokrug štitničke i skrbničke vlasti, nadležan je onaj sreski sud koji je za lice za koje se treba starati opšte mestno nadležan u građanskim parnicama. Za postavljanje štitnika našem državljaninu za koga nema opšte mestne nadležnosti u našoj državi, nadležan je sreski sud u našoj državi u čijem su području otac ili vanbračna majka imali svoje poslednje prebivalište ili boravište. Za postavljanje štitnika maloletnom detetu, koje je smešteno u kojem javnom zavodu ili na trošak zavoda van njega, nadležan je sreski sud, u čijem je području sedište zavoda.

§ 147.

(1) Odluku o tom, da li ima mesta tome: da se nekome potpuno ili delimično oduzme svojevlasnost i on stavi pod starateljstvo, da se očinska vlast ili štitništvo produži preko vremena maloletnosti, ili da se ocu oduzme očinska vlast, ili da se takve odluke preinače ili ukinu, može doneti u prvom stepenu samo onaj okružni sud, u čijem se području nalazi sreski sud kao starateljski sud.

(2) U tim slučajevima okružni sud doneće odluku na osnovu obrazloženoga predloga starateljskog suda i uz povratak spisa tu odluku saopštiti starateljskom sudu, koji će ju dostaviti učesnicima. Rekurs protiv takve odluke okružnog suda podneće se kod starateljskog suda, a ovaj će ga preko okružnog suda poslati nadležnom apelacionom sudu na rešenje.

§ 148.

Ako treba postaviti štitnika, skrbnika ili pomoćnika inostrancu, za koga nema opšte mestne nadležnosti u našoj državi, biće za to nadležan sreski sud u čijem području prebiva ili boravi. Sud je dužan, da o tom smesta obavesti nadležnu inostranu starateljsku vlast i njoj ostavi dalje staranje.

§ 149.

Ako se ne može odmah utvrditi, koji bi domaći sud bio nadležan, onda će u hitnim slučajevima i dok se ne utvrdi odnosno odredi, koji je sud nadležan, postupati kao starateljski sud onaj sreski sud, u čijem području boravi lice za koje se treba starati.

§ 150.

(1) Iz važnih razloga, kad je to u interesu štićenika ili skrbljenika, apelacioni sud će po predlogu sreskoga suda ili učesnika odrediti da se prenesu od nadležnoga starateljskoga suda na koji drugi sreski sud, bilo njegova nadležnost u celosti, bilo samo dužnosti oko nadzora i staranja o osobi staranika ili oko uprave imovinom staranika, i to u celom obimu ili delimično.

(2) Ako bi se u gornjim slučajevima imala odrediti starateljska nadležnost suda, koji je u području drugoga apelacionog suda, onda će odluku o tome doneti Kasacioni sud.

(3) Jednako će se postupati, ako su u gore navedenim slučajevima u pitanju s jedne strane koji sud, a s druge koje starateljsko poverenstvo (§§ 202 i sledeći) ili više starateljskih poverenstava međusobno.

(4) Za prenos starateljske vlasti, ili pojedinih poslova od nadležnog suda na inostrani sud, potrebno je odobrenje Kasacionog suda.

§ 151.

Posebni propisi ovoga zakona i odnosnih drugih zakona naređuju koji su sudovi pozvani postavljati potrebne skrbnike u parničnim, izvršnim, ostavinskim, stečajnim i drugim stvarima.

Naročite dužnosti starateljskog suda

§ 152.

(1) Starateljski sud će i po službenoj dužnosti povesti izviđaje, a u važnijim ili sumnjivijim slučajevima, pre nego što donese odluku o predlozima štitnika ili skrbnika, preslušati, po potrebi, srodnike, susede i druga lica, koja bi mogla dati obaveštenja, pa i samo ono lice, koje je pod starateljstvom, ukoliko je ono sposobno prosuđivati o svojim poslovima.

(2) U cilju da se što bolje obavesti o prilikama, može sud tražiti i pismena obaveštenja i mišljenja od opštinskog poglavarstva, školske uprave ili drugih vlasti i ustanova.

DRUGI OTSEK Posebna naređenja o štitništvu

Odobravanje ugovora

§ 153.

Zaključak kojim sud odobrava ugovore ili druge pravne poslove za koga maloletnika u slučajevima, u kojim je takvo odobrenje po Građanskom zakoniku potrebno za valjanost pravnog posla, moraće se uvek pismeno sastaviti i obrazložiti.

§ 154.

(1) Ugovori, kojima se raspolaže imovinom ili prihodima maloletnika, ograničiće se, ako je to bez očigledne povrede interesa maloletnika mogućno, na vreme dok traje maloletnost. Naročito treba izbegavati, da se glavnica daje na kamate bez prava na otkaz na duže vreme nego što traje maloletnost, a isto tako, da se društveni ugovori ili ugovori o najmu ili zakupu sklapaju na duže vreme.

(2) Ipak sud može i na duže vreme dozvoljavati periodična plaćanja, pa i doživotna izdržavanja iz maloletnikove imovine i odobravati o tom sklopljene ugovore, ako je to očevidno u korist maloletnika.

(3) Veća nepokretna dobra, gospodarstva ili preduzeća smeju se, po pravilu, samo javnom dražbom davati u zakup.

§ 155.

(1) Starateljski sud može štitnika ovlastiti da sklapa porabne ugovore (ugovore o najmu i o zakupu), o sastavnim delovima nepokretnina od manje važnosti uz uobičajeni otkaz i naplatu, a da ne mora zasebno tražiti odobrenje tih ugovora.

(2) Ako je stvar jednostavna i maloletnik nema sretstava, a njegov je štitnik neupućen, sud će po mogućnosti sam sastaviti ispravu i, po preslušanju štitnika i ostalih učesnika, odobriti. Osim ovog slučaja štitnik ima da podnese sudu na odobrenje potpuni nacrt zadužnice, ugovora ili druge isprave, a sud će ga tačno ispitati i, po potrebi po preslušanju učesnika, ispraviti.

(3) Pošto sud odobri nacrt, staviće na izvornik isprave potvrdu o odobrenju i načiniće potreban broj otpravaka, a izvornik čuvaće u spisima ako ih ne mora po postojećim propisima čuvati kao ostavu.

Dozvola za stupanje u brak

§ 156.

(1) Kad je po Građanskom zakoniku potrebna dozvola starateljske vlasti za sklapanje valjanoga braka, sud ne može takvu dozvolu dati pre, nego što se dovoljno ne obavesti o imovini, prihodima, o ličnim osobinama i prilikama budućega bračnoga druga. Osim toga starateljski sud mora pozvati maloletnika na preslušavanje u cilju da se iz njegove vlastite izjave, date u otsutnosti štitnika i budućega bračnog druga, uveri, da je slobodno i promišljeno odlučio, da sklopi taj brak.

(2) Ako je boravište maloletnika tako udaljeno, da on ne može lako doći pred starateljski sud, obratiće se ovaj sud na sud boravišta maloletnika, da postupi po prednjem stavu.

§ 157.

Kad se ima sklopiti i bračni imovinski ugovor, treba sa davanjem dozvole za sklapanje braka sačekati, dok se ne slože svi učesnici o uslovima, koje starateljski sud stavlja radi zaštite interesa maloletnika.

§ 158.

(1) U odluci suda, kojom se daje dozvola za sklapanje braka, mora se navesti porodično i rođeno ime, zanimanje i prebivalište oba verenika, imena štitnika ili štitnice i saštitnika uz naročiti navod, da li su pristali ili nisu pristali, da se brak sklopi.

(2) Ako sreski sud protiv predloga štitnika, ili u slučaju nepristanka očeva izda dozvolu za brak ili ako drugostepeni sud da dozvolu, koju je sreski sud uskratio, mora odluka sadržavati još i dodatak da će se brak moći sklopiti tek kada ta odluka postane pravnosnažnom i samo na osnovu potvrde o toj pravnosnažnosti.

(3) Ako po postojećim zakonima kojem od verenika treba još dozvola vojničke ili koje druge vlasti, u otpravku zaključka mora se i to navesti.

Plodonosno ulaganje glavnice

§ 159

.(1) Štitnik i sudija odgovorni su za to, da bude gotovina, koja se neće morati uskoro upotrebiti, plodonosno uložena čim to bude moguće.

(2) Pre nego što sud odluči o ulaganju ima preslušati štitnika. Ako sud ostavi štitniku da on glavnicu uloži, mora mu se odrediti rok, u kome će podneti dokaz, da je po nalogu suda postupio. Ako štitnik primljenu gotovinu neopravdano zadrži kod sebe duže od mesec dana, mora od toga roka za istu plaćati 10% kamatu godišnje. To ne isključuje, da se od njega traži naknada i veće štete.

(3) Kad je ukupna vrednost gotovine, papira od vrednosti i uloga na štednju maloletnika neznatna, sud može, po svojoj oceni, ove vrednosti ostaviti štitniku na rukovanje, ako nalazi, da on po svome položaju i imovnom stanju pruža za to dovoljnu sigurnost. I u ovom slučaju štitnik odgovara za plodonosno ulaganje maloletnikove imovine.

§160.

Novac maloletnika ulagače se jedino u Državnu hipotekarnu banku.

§ 161.

(1) Ako se u imovini maloletnika nalaze državne obveznice sa pravom na zgoditke, one se ne smeju prodati, osim ako je to neophodno potrebno za maloletnika ili ako je to u očitu korist njegovu.

(2) Ako se u imovini maloletnika nalaze privatne zadužnice, koje nisu dovoljno plodonosne ili ne daju propisno obezbeđenje, štitnik će se postarati da se uklone ovi nedostaci ili da se takve zadužnice naplate. Ako o kojoj tražbini uopšte nema isprave, štitnik će nastojati da ispravu pribavi.

(3) Imovina maloletnika, koja je plodonosno uložena na drugi način, nego što to § 160 naređuje (na pr. u deonicama akcionarskih društava), može se po predlogu štitnika uz pristanak suda ostaviti gde je uložena dok se ne nađe povoljna prilika za korisnije ulaganje. Pri ocenjivanju ovakvih slučajeva mora se naročito paziti na to, da li ti papiri uživaju dobar kredit i povoljan tečaj i da li bi prenagljenom prodajom tih papira mogla nastati veća šteta nego, kad bi se ti papiri još koje vreme zadržali u imovini maloletnikovoj.

Štitnički račun

§ 162.

(1) Štitnici sudu polažu svoje račune pismeno sa potrebnim dokazima. Za imovinu manjeg obima može štitnik, ako nije vešt u sastavljanju računa, doneti sudu svoje beleške i dokaze i dati račun na sudski zapisnik. U tom će se slučaju, po potrebi, pozvati bliži srodnici i o tom računu i njegovim prilozima preslušati, a potom o računu doneti odluku.

(2) Sud može i izvan slučajeva nabrojenih u Građanskom zakoniku osloboditi zakonskoga zastupnika (oca, štitnika) od dužnosti polaganja računa, ako je imovina, kojom upravlja, neznatna ili ako su neznatni njeni prihodi; no sud može narediti, da bude obavešten na drugi način o tome, kako se rukuje sa takvom imovinom.(3) I u slučajevima, u kojima je štitnik oslobođen od polaganja godišnjeg računa, kao i u slučajevima, u kojima štićenik nema nikakve imovine, starateljski sud će po potrebi, a najmanje svake druge godine zatražiti od štitnika, da ga izvesti o ličnim i imovinskim prilikama štićenika a taj će izveštaj ako je usmen ukratko zabeležiti u starateljskim spisima.

§ 163.

(1) U štitničkom računu će se najpre potpuno navesti stanje prema popisu imovine i drugim sudskim spisima odnosno prema zaključku poslednjega računa, zatim promene u stanju osnovne imovine i najzad prihodi i izdaci tokom vremena za koje se račun polaže. Na tom se osnovu ima izračunati čisti iznos imovine, koji preostaje koncem računske godine uz naznačenje u čemu se ta imovina sastoji, gde se čuva i kako je uložena i obezbeđena.

(2) Koje stavke primanja i izdavanja treba ispravama dokazati, to će se prosuđivati po njihovom iznosu i prirodi, kao i po posebnim prilikama pojedinog slučaja.

§ 164.

Ako ima više maloletnika, poseban račun za svakoga od njih mora se podneti samo ako oni u primanju i izdavanju ne učestvuju podjednako.

§ 165.

(1) Ako maloletnik ima kakvu trgovačku radnju ili kakvo industrijsko ili poljoprivredno preduzeće, a naredbom poslednje volje nije drukčije određeno, sud može po svojoj oceni poveriti upravu štitniku ili, ako taj nije za to sposoban ili se uprave ne može primiti, kojem stručnjaku. U ovom poslednjem slučaju je štitnik ovlašćen, da od upravitelja u svako vreme traži obaveštenje o stanju radnje (preduzeća), a može u svako doba pregledati knjige i prepisku (dopisivanje) te radnje (toga preduzeća).

(2) Godišnji zaključni račun potpisan od štitnika, a ako štitniku nije poverena uprava, i od upravitelja mora se podneti sudu. Račun mora biti tako sastavljen, da se iz njega jasno vidi imovina radnje, odnosno preduzeća u nepokretninama, robi, pokretninama, tražbinama (sigurnim i nesigurnim) i u gotovom novcu; koliko radnja (preduzeće) duguje svojim verovnicima i u čemu se sastoji dobitak ili gubitak u prošloj godini. Kod svake od tih rubrika navešće se samo odnosne ukupne svote.

(3) Naređenja ovoga paragrafa primenjivaće se i kod onih trgovačkih društava kod kojih je maloletnik drugar, ukoliko to dopuštaju društveni ugovori.

§ 166.

Štitnički računi zaključivaće se svake godine sa poslednjim danom onoga meseca, u kojem je štitništvo otpočelo ili koji sud kao dan zaključka računa odredio; oni se moraju bez obzira na to, da li je rasprava zaostavštine, koja je pripala maloletniku, zaključena ili nije po pravilu podneti sudu najdalje u roku od dva meseca. Osim toga štitnik mora da položi zaključni račun u roku od dva meseca od dana kojeg se njegovo štitništvo svrši (§ 174 stav 3).

§ 167.

Štitnički se račun ima tačno ispitati, a pri tom treba naročito paziti:

1) da li je u računu potpuno u primanje stavljena prvobitna imovina prema popisu i drugim sudskim spisima, odnosno kako je ona u poslednjem računu naznačena;

2) da li se račun u pojedinim stavkama slaže sa priloženim ispravama;

3) da li su pojedine stavke primanja i izdavanja dokazane kako treba prilogom, ukoliko je to po njihovoj prirodi mogućno;

4) da li periodična primanja i plaćanja teku neprekidno;

5) da li ima sudskog odobrenja za one poslove i izdatke, za koje je ono po zakonu potrebno, ili, ako ga nema, da li se to odobrenje može naknadno dati;

6) da li se celokupna imovina kako treba čuva i da li je propisno obezbeđena, a gotovina, koja se neće morati upotrebiti, plodonosno uložena i

7) da li je uprava imovinom bila celishodna i korisna.

§ 168.

Starateljski sudovi moraju po mogućnosti sami ispitivati račune. Ali ako su računi opsežni ili je za njihovo ispitivanje potrebna osobita sprema, mogu ga dati na ispitivanje jednom ili dvojici zakletih veštaka ili javnom beležniku. I bliži srodnici maloletnikovi koji stanuju u sedištu suda i koji su za to sposobni mogu se upotrebiti za ispitivanje računa, ali oni nemaju prava na nagradu. Drugim veštacima odrediće se prema njihovom uloženom trudu nagrada iz imovine maloletnika.

§ 169.

Veštaci podneće sudu svoje mišljenje kao i primedbe o pojedinim stavkama, redom kako su te stavke stavljene u računu.

§ 170.

(1) Pri rešavanju računa sud će i pored mišljenja i primedaba veštaka sam oceniti račun, da li ima još kakvih nedostataka osim onih, koje su veštaci istakli, i da li su primedbe veštaka osnovane. Naročito će se sud uveriti da li primanja i izdavanja odgovaraju zakonu i naređenjima starateljske vlasti i da li se je imovinom celishodno upravljalo.

(2) Pri ocenjivanju računa ima se sud obazirati i na odgoj maloletnika, na njegove lične osobine, na stanje i kakvoću njegove imovine, kao i na sve ostale prilike.

(3) Sud se po pravilu neće obazirati na neznatne greške, čije je razjašnjenje skopčano sa nesrazmerno velikim troškovima i dangubom, a kod neznatnih i verovatnih stavaka ne treba da traži dokaze, čije bi pribavljanje iziskivalo nesrazmerno velike troškove ili veliku dangubu.

§ 171.

(1) Ako u računu nema pogrešaka ili ako ima samo takovih, koje se mogu ispraviti u sledećem računu, ili ako se nađu omaške u pisanju i računanju, zbog kojih ne treba daljeg izviđanja, sud će rešiti račun zaključkom u kojem će omaške u pisanju i računanju sam ispraviti.

(2) Ali ako bude od potrebe, da se ceo račun preradi ili da se dobavi objašnjenje, naložiće sud polagaču računa, da u određenom roku preradi račun ili da da potrebno objašnjenje.

(3) Kad po tome nalogu bude postupljeno, sud će doneti konačnu odluku o računu, ako ne bude potrebno da se izvrši novo ispitivanje od strane veštaka ili da se dobave nova objašnjenja.

§ 172.

(1) Ako štitnik u određenom mu roku ne postupi po nalogu suda, sud će ga na to prinuditi shodnim sredstvima (§ 19) ili ga, prema prilikama, pismenom naredbom opomenuti, da će i bez njega o njegovom računu doneti odluku, ako u novoodređenom roku ne postupi po nalogu suda.

(2) Svakako treba nastojati, da se račun svake upravne godine konačno reši pre proteka sledeće upravne godine (§ 166).

§ 173.

(1) U odluci kojom se konačno rešava račun o upravi imovinom maloletnika, mora se navesti: ko polaže račun, o čijoj imovini, za koje vreme, ukoliko ga sud našao ispravnim, koliko iznosi čista imovina, koliki je bio prihod u protekloj godini a koliki preostatak, koji ostaje kod štitnika, ili koliko iznosi tražbina štitnikova prema maloletniku.

(2) Na odobreni račun staviće se dan i poslovni broj odluke o odobravanju računa.

§ 174.

(1) Čim nastupi punoletnost i čim se reši zaključni račun, sud će bivšem maloletniku na njegov zahtev predati sve štitničke račune sa prilozima. Ako se račun sastoji iz više listova, imaju se sašiti, a konac sudskim pečatom utvrditi. O predatim računima i prilozima sastaviće se spisak, na kojem će bivši maloletnik potvrditi prijem; taj će se spisak čuvati u spisima.

(2) Ako račun obuhvati imovinu više maloletnika, račun se može predati tek kad prestane štitništvo za sve maloletnike, i to uz zajedničku potvrdu svih bivših maloletnika.

(3) Maloletnici u pogledu kojih je prestalo štitništvo mogu osloboditi štitnika od dužnosti, da položi sudu zaključni račun.

§ 175.

Kad je štitnik od svoje dužnosti razrešen i njegov zaključni račun odobren ne može se više po vanparničnom postupku raspravljati i odlučivati o sporovima u pogledu štitničkih poslova, nego se oni ukoliko je to uopšte dopušteno, po § 18, mogu samo putem parnice rešavati.

Predaja imovine

§ 176.

(1) Čim maloletnik postaje svojevlastan, sud će mu predati njegovu imovinu, ako za to nema zakonske prepreke. Ako se imovina nalazi u rukama štitnika, sud će štitniku naložiti, da izvrši predaju i da o tom u određenom roku podnese dokaz. Popis imovine i odluka o zaključnom računu služiće kao podloga predaji. U isto vreme će sud narediti brisanje zabeležbe maloletnosti u zemljišnim knjigama.

(2) Ako maloletnik za tri meseca od kako je postao svojevlastan ne zatraži, da mu se preda imovina, koja se čuva kod suda, sud će ga pozvati, da u određenom roku tu imovinu uzme, jer će se inače ona čuvati kao sudska ostava, a sud se neće više brinuti za plodonosno ulaganje i za naplaćivanje kamata glavnice. Ovaj se poziv mora dostaviti u vlastite ruke.

(3) Ako je boravište maletnika nepoznato ili mu nije moguće poziv dostaviti u vlastite ruke, može se on pozvati i oglasom, ali, ako se on tome pozivu ne odazove, neće se učiniti promena u čuvanju i upravi njegove imovine.

Oslobođenje od očinske vlasti i proglašenje za punoletnog

§ 177.

(1) Kad se po Građanskom zakoniku traži odobrenje suda za oslobođenje od očinske vlasti, otac će nadležnom starateljskom sudu dati o tom svoju izjavu, a sud će, pošto i maloletnika presluša, odobriti to oslobođenje samo onda, ako nađe, da je ono korisno po maloletnika i da nema opasnosti, da bi se to moglo zloupotrebiti.

(2) Maloletnik zadobiće svojevlast u pogledu svoje osobe i imovine onog dana, kojega odluka suda postane pravnosnažnom. Sud će na osnovu ove odluke izdati oslobođenome sudsku svedodžbu o tome (§ 284) i narediti brisanje zabeležbe maloletnosti u zemljišnim knjigama.

(3) Ovo će se naređenje shodno primenjivati, kad se maloletnik, koji stoji pod štitništvom, proglasi za punoletnog.

Produženje očinske vlasti ili štitništva

§ 178.

(1) Kad je po Građanskom zakoniku potrebno, da se produži očinska vlast ili štitništvo preko vremena maloletnosti, sreski sud, nadležan za starateljske poslove, izvideće stanje stvari i svoj obrazloženi predlog o tome sa svima spisima poslaće nadležnom okružnom sudu radi odlučivanja (§ 147).

(2) Odluka okružnog suda dostaviće se preko sreskog kao starateljskog suda ocu ili štitniku i maloletniku. Ova odluka mora biti pravnosnažno doneta i objavljena (§ 105 stav 1 i 2) još pre nego što nastupi punoletnost i ima se zabeležiti u zemljišnim knjigama.

(3) U smislu propisa stavova 1 i 2 postupiće se i onda, kad se ovakvo produženje očinske vlasti ili štitništva ukida.

Oduzimanje očinske vlasti

§ 179.

Kada postoje uslovi Građanskog zakonika, po kojima se ocu ima oduzeti očinska vlast, sreski sud, nadležan po § 146, čim za to sazna, provešće po službenoj dužnosti izviđaje saslušanjem oca, ukoliko je to mogućno, bližih srodnika, a po potrebi i ukućana i drugih lica, koja bi mogla dati obaveštenja, ili suseda i na osnovu toga sastaviće svoj obrazloženi predlog koji će sa svima spisima poslati nadležnom okružnom sudu radi odlučivanja (§ 147). Odluka okružnog suda dostaviće se preko sreskog suda ocu.

Posebna naređenja za vanbračnu decu

§ 180.

Vodioci matica rođenih dužni su slučajeve rođenja vanbračne dece periodično prijavljivati sreskom sudu, u čijem se području koje dete rodilo, i saopštiti mu boravište matere i deteta. Taj će sud, ako je starateljski sud, preslušanjem matere ili na shodan način izvideti i odlučiti, da li je i šta je potrebno narediti za obezbeđenje deteta, a ako nije nadležan uputiti stvar nadležnom starateljskom sudu.

§ 181.

(1) Ako vanbračni otac priznaje, da je on otac deteta, starateljski sud će, uz naznačenje na koji je način utvrdio njegovu istovetnost, u zapisniku zabeležiti to priznanje. Ako otac priznaje očinstvo, ali se ne obaveže dobrovoljno da plaća dovoljnu alimentaciju, starateljski sud će na osnovu provedenih izviđaja i po preslušanju vanbračnog oca, po službenoj dužnosti, odrediti iznos alimentacije i naložiti vanbračnom ocu, da ga pod pretnjom izvršenja u mesečnim obrocima unapred plaća. Samo ako odluka o iznosu alimentacije zavisi od dokaza spornih činjenica, koje se sredstvom vanparničnog postupka ne mogu utvrditi, uputiće sud štitnika na parnicu i naložiti vanbračnom ocu da plaća alimentaciju u iznosu, koji će privremeno odrediti.

(2) Sud neće ni određivati iznos alimentacije ako vanbračni otac u dovoljnoj meri dobrovoljno vrši svoje dužnosti ili kad je prema njegovim prilikama sasvim isključeno, da bi mogao ma šta davati za izdržavanje deteta.

(3) Kada lice, koje je označeno za vanbračnog oca, ne priznaje očinstvo, starateljski sud naložiće štitniku da povede parnicu.

§ 182.

Ako se prema prilikama mora za vanbračno dete kao za siromašno tražiti staranje opštine, starateljski će sud pomagati štitnika savetom, i po potrebi, po službenoj dužnosti starati se o tome, da se zavičajnost (opštinska pripadnost) deteta utvrdi.

TREĆI OTSEK Posebna naređenja o skrbništvu i pomoćništvu

1. OPŠTE NAREĐENJE

§ 183.

(1) Naređenja prednjih paragrafa o štitništvu shodno će se primenjivati i kod lica, koja su iz drugih razloga, a ne zbog maloletnosti, nesposobna da se sama staraju o svojim poslovima i kojima zakoni daju naročitu zaštitu postavljanjem skrbnika i pomoćnika.

(2) Za njih i za njihove skrbnike i pomoćnike vrede još i posebna naređenja sadržana u sledećim paragrafima.

2. ODUZIMANJE SVOJEVLASTI

Nadležnost za postupak radi oduzimanja svojevlasti

§ 184.

(1) Za postupak radi oduzimanja svojevlasti nadležan je sreski sud, u čijem području lice, kome se ima oduzeti svojevlast, ima stalno boravište u vreme pokretanja postupka. Ako to lice u toku postupka promeni svoje stalno boravište, može se proveđenje postupka preneti na sreski sud novog boravišta, ako je to potrebno u cilju da se izbegnu znatni troškovi ili znatno otežavanje ili odugovlačenje postupka. Ako to sud odbije, onda odlučuje o tome njemu pretpostavljeni okružni sud.

(2) Za oduzimanje svojevlasti našem državljaninu, koji nema u našoj državi svoje stalno boravište, nadležan je onaj sreski sud u našoj državi, u čijem je području lice kome se ima oduzeti svojevlast, imalo svoje poslednje boravište, a ako nije ni toga imalo u našoj državi, onda će Kasacioni sud odrediti sreski sud za proveđenje tog postupka. Sud, koji je prema tome nadležan, može po odobrenju apelacionog suda odustati od pokretanja ili nastavljanja postupka za oduzimanje svojevlasti našem državljaninu, koji u inostranstvu ima svoje prebivalište ili boravište, ako je skrbništvo ili štitništvo, koje je za njega određeno u inostranstvu, dovoljno za zaštitu njegovih prava i interesa.

Pokretanje postupka

§ 185.

(1) Potpuno ili delimično oduzimanje svojevlasti zbog duševne bolesti ili slaboumnosti biva po predlogu ili po službenoj dužnosti, a delimično oduzimanje svojevlasti zbog rasipništva ili zbog zloupotrebe iz navike alkohola (pijanstva) ili drugih živčanih otrova biva samo po predlogu.

(2) Kada se po službenoj dužnosti ima postupati, povešće postupak radi potpunoga ili delimičnoga oduzimanja svojevlasti nadležni sud, čim sazna za takav slučaj, a u slučajevima, kad se ima postupati po predlogu, kada to predloži lice, koje je za to ovlašćeno.

(3) Za stavljanje predloga ovlašćeni su: bračni drug onoga, kome se ima oduzeti svojevlast, dok nije izrečena rastava od stola i postelje, srodnici po krvi u pravoj liniji i lica, koja su u pobočnoj liniji u srodstvu do četvrtog stepena ili u tazbini do drugog stepena, vanbračni roditelji ili vanbračna deca njegova, ako žive s njim u zajednici, kao i njegov zakonski zastupnik.

(4) Oduzimanje svojevlasti zbog duševne bolesti ili slaboumnosti ili zbog pijanstva ili zloupotrebe živčanih otrova može predložiti i državni tužilac kada to zahteva javni interes, a naročito kad očigledno postoji opasnost da bi bolesnik mogao ugrožavati druga lica. Nadležan je državni tužilac kod okružnog suda, u čijem se području nalazi nadležni sreski sud (§ 184).

(5) Oduzimanje svojevlasti zbog rasipništva, pijanstva ili zloupotrebe živčanih otrova može predložiti i opštinska uprava one opštine, u kojoj lice, kojem se ima oduzeti svojevlast, ima svoju zavičajnost ili boravište.

(6) Protiv lica koje je pod očinskom vlasti ili pod štitništvom, ne mogu takav predlog staviti srodnici po krvi ili po tazbini, već ga može staviti samo zakonski zastupnik.

§ 186.

(1) U predlogu, da se povede postupak radi oduzimanja svojevlasti, moraju se navesti činjenice, na kojima se predlog osniva, kao i dokazna sredstva ili sredstva kojima se to čini verovatnim.

(2) Ako se predloži pokretanje postupka radi oduzimanja svojevlasti zbog duševne bolesti ili slaboumnosti, može sud narediti da predlagač podnese lekarsku svedodžbu o duševnom stanju bolesnika. Između dana pregledanja, na osnovu kojeg je izdana svedodžba, i dana podnošenja svedodžbe ne sme proći više od četrnaest dana. Takva svedodžba nije potrebna, ako još važi odluka, da se bolesno lice ima držati u zavodu za duševne bolesti (§§ 193 do 195). Roditelji, deca, bračni drug, kao i braća i sestre bolesnika ne smeju izdavati takve svedodžbe.

Postupak

§ 187.

(1) Ono lice, koje je stavilo predlog, dalje onaj, kome se ima oduzeti svojevlast, kao i njegov zastupnik i privremeni pomoćnik (§ 196) moraju se pozivati na sve izviđaje, saslušavanja i na druge rasprave i imaju se preslušati o svim činjenicama bitnim za odluku.

(2) Onaj, kome se ima oduzeti svojevlast, neće se lično pozivati samo onda, ako ne može nikako doći pred sud ili ako bi to moglo biti štetno po njegovo zdravlje. U takvom slučaju pozvaće se mesto njega njegov zastupnik, a ako ga nema, postaviće mu se za to skrbnik. Protiv postavljenja takvog skrbnika nema mesta pravnom leku.

(3) Lica spomenuta u stavu 1 ovlašćena su, da stave pitanja veštacima, svedocima i licima koja mogu dati obaveštenja, da im označe one tačke koje smatraju važne za izviđanje i da razgledaju spise i uzmu prepise spisa.

(4) Sud narediće potrebno izviđanje, naročito saslušanjem svedoka, veštaka i lica od kojih bi se mogao obavestiti o pravom stanju stvari i pribavljanjem izveštaja o toku bolesti, o ponašanju i ranijem životu onoga, kome se ima oduzeti svojevlast.

(5) Lice, kome se ima oduzeti svojevlast, mora se lično saslušati. U cilju ličnoga saslušanja sud može narediti, da se uz potrebnu pažnju dovede sudu ili da se sasluša preko sreskog suda njegovog boravišta. Ako se to lice nalazi u kojem zavodu za duševne bolesti ili u kojem sličnom zavodu, saslušaće se, po pravilu, u tom zavodu. To lično saslušanje može izostati samo, ako saslušanje uopšte nije izvodljivo ili se bar bez štete po zdravlje lica, kome se ima oduzeti svojevlast, ne može izvršiti.

§ 188.

(1) Kada se ima nekom licu oduzeti svojevlast zbog duševne bolesti, slaboumnosti ili zbog zloupotrebe alkohola ili drugih živčanih otrova iz navike, onda to lice moraju sudski pregledati jedan ili dva veštaka (§ 194 stav 2 i 4 do 6).

(2) Od ponovnog saslušanja i pregledanja lica, kome se ima oduzeti svojevlast, može se odustati, ako je to lice u toku poslednjih šest meseci bilo sudski pregledano prilikom njegovog primanja u jedan od zavoda spomenutih u § 193 i ako po svedodžbi upravnika zavoda i po rezultatu izviđaja međutim nije nastupila bitna promena u njegovom duševnom stanju. U takvom slučaju uzeće se rezultat ranijih izviđanja kao osnova za donošenje odluke o oduzimanju svojevlasti.

(3) Sud može narediti, da se lice, koje se ima pregledati, privremeno, a najduže na tri meseca smesti u koji zavod za lečenje duševnih bolesti, ako je to po mišljenju lekara radi utvrđenja duševnog stanja neophodno potrebno i izvodljivo bez štete po zdravlje i druge prilike lica, koje se ima pregledati. Takav zaključak mora se dostaviti i licu koje se ima pregledati. To lice može se protiv te naredbe poslužiti pravnim lekom.

(4) Ako se lice, koje se ima pregledati, ili zavod u koji je ono primljeno, ne nalazi u području nadležnog suda, lično saslušanje i lekarsko pregledanje vršiće se preko sreskog suda, gde se ono nalazi.

Odluka o oduzimanju svojevlasti

§ 189.

Na osnovu potpuno izviđenoga stanja stvari, sreski sud podneće spise sa svojim obrazloženim predlogom nadležnom okružnom sudu radi odlučivanja (§ 147). Okružni sud mora svoju odluku, izloživši rezultat postupka, obrazložiti. U toj će se odluci rešiti i pitanje ko će i koji trošak postupka snositi.

§ 190.

(1) Ako su utvrđene pretpostavke za oduzimanje svojevlasti zbog pijanstva ili zloupotrebe živčanih otrova iz navike, ali se prema rezultatu izviđanja može opravdano očekivati, da će se pregledani popraviti, sreski sud može odložiti na izvesno vreme podnošenje spisa okružnom sudu radi odlučivanja. Sud može ovo odlaganje učiniti zavisnim od toga da se to lice ima podvrći lečenju u kojem od suda određenom zavodu za odučavanje od te zle navike. Ovo vreme ne sme biti kraće od šest, ni duže od dvanaest meseci.

(2) Po proteku toga roka sreski sud podneće spise okružnom sudu i u svom obrazloženom predlogu uzeće u obzir i uspeh lečenja. Ali sreski sud će to učiniti još pre nego što taj rok proteče, čim se pokaže, da se bez oduzimanja svojevlasti ne može očekivati popravka lica, kome se ima oduzeti svojevlast, ili ako to lice pre vremena napusti označeni mu zavod bez opravdanog razloga, ili lečenje osujeti ili ako bude otpušteno iz zavoda zbog narušenja reda u zavodu.

Vraćanje svojevlasti i preinačenje stanja nesvojevlasti

§ 191.

(1) Kad više ne postoje pretpostavke za oduzimanje svojevlasti, vratiće se svojevlast, oduzeta zbog duševne bolesti ili slaboumnosti, po službenoj dužnosti ili po predlogu, a u ostalim slučajevima oduzimanja svojevlasti samo po predlogu.

(2) Predlog za vraćanje svojevlasti oduzete zbog duševne bolesti ili slaboumnosti mogu staviti lice kome je oduzeta svojevlast ili njegov zastupnik kao i lica pobrojana u § 185 stav 3, a predlog za vraćanje svojevlasti oduzete zbog drugih razloga samo lice kome je svojevlasnost oduzeta ili njegov zastupnik.

(3) Ako duševna bolest ili slaboumnost još nije prestala, ali se je zdravstveno stanje popravilo toliko, da bi bilo dovoljno delimično oduzimanje svojevlasti, onda se potpuno oduzimanje svojevlasti može pretvoriti u delimično. Predlog za to mogu staviti ista ona lica, koja bi bila ovlašćena predložiti vraćanje svojevlasti.

(4) Kada je u pitanju vraćanje svojevlasti ili preinačenje stanja nesvojevlasti, u pogledu nadležnosti i postupka shodno će se primenjivati naređenja § 184, odnosno §§ 186, 188 stav 1 i 189.

§ 192.

Ako je predlog za vraćanje svojevlasti ili za preinačenje stanja stvorenog oduzimanjem svojevlasti pravnosnažno odbijen i ako se prema rezultatu postupka mora sa sigurnošću uzeti, da se za bliže vreme ne može očekivati izlečenje ili znatno popravljanje zdravstvenog stanja, sreski sud može odlučiti, da se pre proteka određenog roka, ne može ponova predložiti vraćanje svojevlasti ili preinačenje stanja stvorenog oduzimanjem svojevlasti, osim ako se popravljanje stanja lica, kome je svojevlast oduzeta, dovoljno verovatnim učinilo. Ovaj rok ne sme biti duži od godinu dana. Predlog stavljen protivno toj odluci može se odbiti bez daljeg postupka.

Postupak pri primanju u zavod za duševne bolesti ili slične zavode

§ 193.

(1) Upravnici javnih ili privatnih zavoda za lečenje duševnih bolesti, kad umobolnog bolesnika bez njegovog pristanka prime u zavod na lečenje i staranje, dužni su najdalje za četrdeset osam sati javiti to sreskom sudu u čijem se području zavod nalazi. Ujedno, ukoliko je to mogućno, imaju javiti i prirodu bolesti i čime se ona dokazuje. Svojevoljno stupanje u zavod mora biti potvrđeno pismenom izjavom bolesnika datom pred upravnikom zavoda i pred dva pismena svedoka, koji nisu u službi zavoda niti spadaju među lica pobrojana u § 185 stav 3. Upravnik i svedoci moraju tu izjavu potpisati. Ova izjava može se u svako doba opozvati. Upravnik i svedoci, koji bi potpisali lažnu izjavu, kazniće se po § 214 Krivičnog zakonika.

(2) Čim se bolesnik, koji je na svoj zahtev primljen u jedan od spomenutih zavoda, ograniči u slobodi kretanja ili opštenja sa spoljnim svetom, mora se i u pogledu njega učiniti prijava sreskom sudu najdalje u roku od četrdeset i osam sati od početka tog ograničenja.

(3) Zbog odugovlačenja ili propuštaja prijave sud će upravnika privatnog zavoda kazniti novčanom kaznom do 10.000 dinara. U isto vreme saopštiće slučaj nadležnoj upravnoj vlasti radi daljeg postupka. Upravnik odgovara i za propuste zavodskih nameštenika. Zbog više povreda spomenutih dužnosti može upravna vlast narediti uklanjanje upravnika zavoda ili oduzimanje koncesije.

(4) Ako upravnik javnog zavoda tu svoju dužnost propusti, sreski sud saopštiće to nadležnoj pretpostavljenoj vlasti.

§ 194.

(1) Ako prijem u jedan od spomenutih zavoda nije naređen od kojeg suda, sreski sud u čijem području se nalazi zavod, čim o prijemu dobije prijavu ili inače za nj sazna, ima da odmah po sledećim propisima povede postupak i da, po mogućnosti, u roku od tri nedelje, računajući od dana prijema prijave, donese odluku, da li se dotično lice sme zadržati u zavodu.

(2) Odluka se mora osnivati na pregledu lica primljenog u zavod od strane jednoga ili dvojice veštaka; taj pregled veštaci vrše pod nadzorom i uputstvima sudije.

(3) O naređenom pregledu mora se obavestiti banska uprava, koja može odrediti da njezin zdravstveni organ sudeluje pri pregledanju. Ovaj može stavljati pitanja licu zadržanom u zavodu i sudskim veštacima.

(4) Sudija postavlja veštake, i to iz reda lekara, koji imaju specijalnu spremu i iskustvo u duševnim bolestima. Ako je potrebno može se narediti ponovno pregledanje bolesnika ili dopunjavanje veštačkog mišljenja po istim ili drugim veštacima.

(5) Po pravilu jedan veštak ima da bude državni ili samoupravni lekar ili sudski lekar. Drugi veštak može biti i lekar javnog zavoda za duševne bolesti, ali se nikako ne sme postaviti kao veštak lekar privatnoga zavoda u kome je primljeno lice, koje se ima pregledati, niti lekar koji je sa ovim zavodom u stalnoj poslovnoj vezi. Ni jedan od veštaka ne sme sa licem, koje se ima pregledati, ni sa licem, na čiji je predlog to lice primljeno u zavod, ni sa vlasnikom, ni sa vodećim (glavnim) lekarom privatnog zavoda, u kome se to lice nalazi, biti u srodstvu u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, niti u tazbini do drugog stepena.

(6) Za pregled je dovoljan jedan veštak ako prema lekarskoj svedodžbi, na osnovu koje je to lice primljeno u zavod, ili prema sumarnom izveštaju uprave zavoda o lekarskom pregledu tog lica u zavodu, ili prema drugim pouzdanim saopštenjima to lice očigledno boluje od duševne bolesti ili je slaboumno. Drugi će se veštak pozvati, ako to zahteva lice zadržano u zavodu ili njegov zastupnik ili ako se pri pregledanju pokaže da je slučaj sumnjiv.

(7) Sudija, koji vodi i nadzire lekarski pregled ima da izvidi sve što je potrebno i što bi moglo koristiti, da se donese pravilna ocena o duševnom stanju lica primljenog u zavod; to će on učiniti pomoću saslušanja svedoka i lica koja mogu dati obaveštenja, pomoću spisa, isprava i predmeta uviđaja, traženjem izveštaja vlasti i drugim shodnim izviđanjima.

(8) Ako to sudija traži, javni ili privatni zavodi za duševne bolesti i za posmatranje moraju mu dozvoliti da pregleda u zavodu beleške o razvoju bolesti ili druga slična utvrđenja o licu zadržanom u zavodu ili o licima s ovim srodnim, a ako on to zahteva, moraju mu dati i prepise tih svojih spisa.

(9) Sudija ima da lično sasluša lice zadržano u zavodu, a ako ima za to smetnje, ima se o tome izvestiti. Lice zadržano u zavodu i lekari i službenici zavoda, po pravilu, saslušavaju se u zavodu. U svrhu ovih saslušanja sudiji se mora u svako doba dozvoliti, da dođe u zavod, ali upravu javnog zavoda ima on da unapred obavesti o svom dolasku.

(10) Na osnovu rezultata izviđanja i pregleda sud odlučuje da li se lice zadržano u zavodu sme i dalje u zavodu zadržati ili se ima pustiti kao duševno zdravo. O tome izvestiće starateljski sud.

§ 195.

(1) Odluka, da se neko srne zadržati u zavodu za duševne bolesti ne smeta da starateljski sud što drugo naredi. Naređeno zadržavanje važi najduže jednu godinu. Ali se u sudskoj odluci može odrediti kraći rok za zadržavanje.

(2) Ako starateljski sud nije međutim što drugo naredio, može se zadržavanje produžiti preko roka spomenutog u prvom stavu, ali to samo na osnovu ponovnog saslušanja zadržanog lica od strane sudije i na osnovu ponovnog pregleda istog lica od strane jednog ili dvojice veštaka.

(3) Ako se može s razlogom uzeti, da je prestala potreba za dalje zadržavanje u zavodu, lice zadržano u zavodu, kome svojevlast još nije oduzeta, kao i njegovi roditelji, deca, bračni drug, braća i sestre i njegovi zastupnici mogu i pre isteka spomenutog roka, zahtevati, da se bolesnik iznova pregleda i da se na osnovu toga donese odluka da li da se on pusti iz zavoda.

(4) Ako se odbije predlog, da se lice zadržano u zavodu pusti, sud može odlučiti da nema mesta ponovnom ispitivanju razloga za zadržavanje pre proteka roka, za koji je zadržavanje određeno.

(5) Protiv sudske odluke da se neko ima zadržati u zavodu za duševne bolesti mogu uložiti rekurs: to lice i njegovi zastupnici i zdravstveni organ banske uprave, a protiv odluke da se neko iz takvog zavoda pusti, mogu uložiti rekurs zdravstveni organ banske uprave i upravnik zavoda.

(6) Odgodnu moć imaju samo rekurs zdravstvenog organa banske uprave i upravnika zavoda za duševne bolesti. Protiv odluke drugostepenog suda nema mesta daljem pravnom leku.

Privremeno staranje

§ 196.

(1) Kad se protiv svojevlasnoga lica pokrene postupak radi oduzimanja svojevlasti ili kad se takvo lice primi u zavod za lečenje duševnih bolesti ili u sličan zavod, mora mu se, po predlogu ili po službenoj dužnosti, postaviti privremeni pomoćnik, ako je to zbog zaštite njegove neophodno potrebno. Pre nego se postavi privremeni pomoćnik ima se preslušati onaj, kome treba postaviti takvog pomoćnika, ako je to moguće bez štete po ciljeve postupka.

(2) Za postavljanje privremenog pomoćnika nadležan je sreski sud, spomenut u § 184, ili sreski sud, koji ima odlučiti o zadržavanju u zavodu za duševne bolesti ili u sličnom zavodu. Kad je protiv lica, protiv koga je pokrenut postupak radi oduzimanja svojevlasti zbog duševne bolesti ili slaboumnosti ili koje je primljeno u zavod za duševne bolesti podneta tužba ili dozvoljeno izvršenje, može u hitnim slučajevima parnični odnosno izvršni sud postaviti tome licu skrbnika u smislu § 109 Građanskog parničnog postupnika.

(3) Postavljanje privremenog pomoćnika saopštiće se nadležnom starateljskom sudu, i zabeležiće se u zemljišne knjige. Starateljski sud može drugo lice postaviti za privremenog pomoćnika.

(4) Privremeni pomoćnik razrešiće se bez odlaganja svoje dužnosti po predlogu (§ 185 stav 3) ili po službenoj dužnosti, čim zaštita nije više potrebna. Razrešenje narediće se pored toga još i onda, kada predlog za oduzimanje svojevlasti bude pravnosnažno odbijen ili kad postupak za oduzimanje svojevlasti bude pravnosnažno obustavljen ili kad se na osnovu odluke o oduzimanju svojevlasti postavi skrbnik ili pomoćnik.

Dostavljanje odluka

§ 197.

(1) Odluka kojom je odlučeno o oduzimanju svojevlasti (§ 179), o vraćanju svojevlasti ili o preinačenju stanja nesvojevlasti (§ 191), ima se dostaviti predlagaču, licu na koje se odluka odnosi, njegovom zastupniku kao i privremenom pomoćniku ako je takav postavljen (§ 196).

(2) Odluka, kojom se naređuje zadržavanje u zavodu za duševne bolesti (§ 194) ima se dostaviti licu, čije je zadržavanje naređeno, njegovom zastupniku i privremenom pomoćniku, zatim upravniku zavoda kao i zdravstvenom organu banske uprave.

(3) Dostava odluke licu, kojem se ima oduzeti svojevlast ili koje se ima zadržati u zavodu za duševne bolesti, može izostati samo onda ako bi to s obzirom na njegovo zdravstveno stanje bilo beskorisno ili bi za njegovo zdravstveno stanje bilo štetno; u takvom slučaju će se odluka dostaviti njegovom zastupniku. Ako to lice nema zastupnika, postaviće mu se skrbnik (§ 151). Protiv odluke o postavljanju skrbnika nema mesta pravnom leku.

(4) U otpravku odluke mora se upozoriti na pravo rekursa i na rok, u kom se rekurs ima podneti.

(5) Otpravak odluke o zadržavanju u zavodu za u zavodu za duševne bolesti oduzima svojevlast ili se za njega postavlja skrbnik ili pomoćnik, upravniku zavoda, u kojem se bolesnik nalazi ili pod čijim se nadzorom neguje izvan zavoda. Otpravak odluke kojom se odlučuje o oduzimanju ili vraćanju svojevlasti ili o preinačenju stanja nesvojevlasti dostaviće se i starateljskom sudu. Oduzimanje svojevlasti bolesniku, koji se neguje izvan javnog zavoda za duševne bolesti, a isto tako i postavljanje pomoćnika ili skrbnika takvom bolesniku saopštiće se prvostepenoj opštoj upravnoj vlasti i opštinskoj vlasti njegovog boravišta.

Početak dejstva oduzimanja svojevlasti, njenog vraćanja ili preinačenja stanja nesvojevlasti

§ 198.

Odluka, kojom se svojevlast oduzima ili svojevlast vraća ili potpuno oduzimanje svojevlasti pretvara u delimično, ima pravno dejstvo od početka onoga dana, kojega je ta odluka dostavljena licu, na čiju se svojevlast ona odnosi, ili onome ko to lice ima da zastupa (§ 197 stav 3). Ali sud može u odluci odgoditi njeno dejstvo do početka onoga dana, kojega odluka postane pravnosnažnom.

Objavljivanje i zabeležavanje u zemljišnim knjigama

§ 199.

(1) Kad odluka o oduzimanju ili vraćanju svojevlasti, ili odluka kojom se potpuno oduzimanje svojevlasti pretvara u delimično zadobije pravno dejstvo ima se odmah objaviti na način propisan u § 311 Građanskog parničnog postupnika.

(2) Ako staranik ima nepokretnina, starateljski će sud po službenoj dužnosti narediti, da se oduzimanje i vraćanje svojevlasti zabeleži u zemljišnim knjigama, odnosno da se ta zabeležba u slučaju vraćanja svojevlasti izbriše.

Oduzimanje svojevlasti inostrancu

§ 200.

(1) Oduzimanje svojevlasti inostrancu pripada nadležnoj vlasti države kojoj inostranac pripada.

(2) Domaći sud (§ 184) će za inostranca, koji ima svoje stalno boravište u našoj državi, preduzeti sve mere koje su potrebne za zaštitu njegove osobe i njegove imovine i naročito će mu, postaviti privremenog pomoćnika, ako za to postoje uslovi spomenuti u § 196. Ove mere važiće dok nadležna inostrana vlast ne donese svoju odluku. Domaći sud izvestiće bez odlaganja nadležnu inostranu vlast o privremenim merama i o predlozima koji su njemu ili kojem drugom domaćem sudu stavljeni radi oduzimanja svojevlasti. Ako od nadležne inostrane vlasti u ostavljenom joj primerenom roku ne stigne odluka, provešće se postupak po našim zakonima.

(3) Oduzimanje svojevlasti izrečeno od našeg suda može se staviti izvan snage, ako nadležna vlast države kojoj inostranac pripada, izrekne, da nema pretpostavaka za oduzimanje svojevlasti ili ako se inostrancu odlukom nadležne vlasti njegove države svojevlast vrati.

(4) Ukoliko postoje međunarodni ugovori ili posebna naređenja, postupaće sud po njima.

Troškovi

§ 201.

(1) U slučajevima §§ 193 do 195 kao i u slučajevima, u kojima se ima postupati po službenoj dužnosti, (§ 185 stav 1) ili po predlogu državnog tužioca (§ 185 stav 4), država će predujmiti troškove postupka.

(2) Ukoliko je postupak doveo do oduzimanja ili vraćanja svojevlasti ili do preinačenja stanja nesvojevlasti, troškove postupka namiriće se iz imovine staranika. Ali kad je postupak poveden po službenoj dužnosti ili po predlogu državnog tužioca, staranik će snositi troškove samo onda, ako time nije dovedeno u opasnost izdržavanje njegovo ili njegove porodice. Ukoliko staranik iz ovoga razloga ne može da snosi troškove postupka, snosiće ih ono lice, koje je po zakonu dužno da staranika izdržava. Ukoliko ni to nije mogućno bez opasnosti po izdržavanje toga lica ili njegove porodice, trošak će snositi država.

(3) Kad se postupalo po predlogu ovlašćenog lica, a predlog se konačno odbije, to će lice snositi prouzrokovani trošak. To ne važi za državnog tužioca, ako je on podneo predlog.

(4) Ako se postupalo po službenoj dužnosti ili po predlogu državnog tužioca, a postupak se ne svrši potpunim ili delimičnim oduzimanjem svojevlasti, trošak će snositi država sem slučaja, ako je za pokretanje postupka dalo povoda drugo lice, a ono je pri tome postupalo zlonamerno ili krajnim nehatom. U takvom slučaju troškove će snositi lice koje je za to dalo povoda.

(5) Troškove postupka po naređenjima §§ 193 do 195 ima da snosi lice koje je zadržano u zavodu za duševne bolesti ili u sličnom zavodu. Ali sud može naložiti naknadu ovih troškova, u celosti ili delimično, onome koji je dao povoda stavljanju u takav zavod, ako je pri tome postupao zlonamerno ili krajnim nehatom. Ukoliko bi lice zadržano u zavodu imalo da snosi troškove postupka, shodno će se primenjivati naređenja stava 2 rečenica 3 i 4.

(6) Kad su prema gornjim propisima više lica dužna da snose trošak, njihova je obaveza solidarna.

(7) Trošak oko postupanja pojedinog učesnika u postupku snosiće svako lice za sebe.

ČETVRTI OTSEK Starateljska poverenstva i starateljski saveti

Starateljska poverenstva

§ 202.

(1) Svaka opština može tražiti, da joj se odobri ustanovljenje starateljskog poverenstva, koje će na području te opštine vršiti sve poslove starateljskog suda, ako se ona obaveže, da će snositi sve lične i materijalne izdatke starateljskog poverenstva, i ako primi na sebe punu odgovornost za svaku štetu, koja bi mogla nastati od upravljanja imovinom staranika.

(2) To mogu tražiti i više opština zajedno, ako se uz odobrenje nadležne upravne vlasti slože u pogledu učešća u troškovima, o mestu gde će biti sedište poverenstva i o uređenju poverenstva, a može to tražiti i koje drugo samoupravno telo za pojedine opštine ili za skup opština u svom području.

§ 203.

Odobrenje za ustanovljenje starateljskog poverenstva daje Ministar pravde u sporazumu sa Ministrom unutrašnjih poslova, i to na obrazložen predlog nadležnog samoupravnog tela, a po saslušanju nadležnog bana i pretsednika apelacionog suda. Ovo se odobrenje ne može dati, ako nisu ispunjeni uslovi iz § 202.

§ 204.

(1) Starateljsko poverenstvo sastoji se iz starešine sreskog suda ili njegovog zamenika kao pretsednika, pravnoga izvestioca, koji mora biti osposobljen za vršenje sudijske službe, i potrebnog broja prisednika kao članova starateljskog poverenstva. Služba prisednika je počasna.

(2) Opštinsko zastupništvo bira na četiri godine šest prisednika starateljskoga poverenstva, a ako područje nadležnosti starateljskog poverenstva obuhvata preko 50.000 stanovnika, dvanaest prisednika.

(3) Za prisednika starateljskog poverenstva može biti izabrano svako 30 godina staro svojevlasno pismeno lice koje uživa dobar glas.

(4) Opštinsko zastupništvo ima osim toga postaviti činovnika koji će vršiti zadatak pravnog izvestioca (stav 1), kao i starati se za potrebno računsko, blagajničko i pisarničko osoblje kao i za sve drugo što je potrebno za uredno poslovanje poverenstva.

(5) Članovi starateljskog poverenstva kao i ostalo osoblje poverenstva polažu pred pretsednikom poverenstva zakletvu, da će biti verni vladajućem Kralju i da će dužnost člana starateljskog poverenstva savesno vršiti.

(6) Propisi §§ 15 do 23 Građanskog parničnog postupnika o isključenju i izuzeću sudija shodno će se primenjivati i na članove poverenstva s tom izmenom, da o izuzeću članova poverenstva, osim pretsednika, odlučuje konačno pretsednik poverenstva.

§ 205.

Ukoliko u ovom zakonu nije što drugo naređeno, starateljsko poverenstvo u starateljskim poslovima ima ista prava i dužnosti kao i sreski starateljski sud i nadležno je za sve starateljske poslove svoga područja isto onako kao i sreski sud.

§ 206.

(1) Starateljsko poverenstvo donosi svoje odluke većinom glasova u veću, u kojem, osim starešine sreskog suda ili njegovog zamenika i pravnoga izvestioca, moraju biti barem još tri prisednika. Uostalom i ovde će se shodno primenjivati propisi § 12 Građanskog parničnog postupnika.

(2) Naredbe i naloge, kojima se samo priprema tok postupka, a ne rešava o samoj stvari, donosiće izvan sednice sam pretsednik ili po njegovom naređenju pravni izvestilac ili koji drugi član poverenstva.

§ 207.

(1) Protiv odluka starateljskog poverenstva ima mesta rekursu kao i protiv odluke sreskih kao starateljskih sudova prema naređenjima prvoga dela ovoga zakona.

(2) Odluke starateljskog poverenstva izvršiće sudovi isto onako kako izvršuju odluke starateljskih sudova (§ 19).

Starateljski saveti

§ 208.

(1) Gde nema starateljskih poverenstava, postavljaće se za pomaganje starateljskog suda starateljski saveti, kojima će biti dužnost da starateljskom sudu saopštavaju sve za vođenje starateljskih poslova važne činjenice i opažene nedostatke ili nepravilnosti u upravljanju imovinom staranika i njihovom vaspitanju. Kad to bude potrebno, starateljski saveti poslužiće sudu svojim savetom i mišljenjem, kao i davanjem obaveštenja, kako bi se što više unapredili interesi lica, koja su pod starateljstvom.

(2) Starateljski saveti su dužni naročito:

1) prijaviti sudu kad treba postaviti štitnika, saštitnika, skrbnika ili produžiti štitničku vlast;

2) prijaviti sudu svaki slučaj zanemarenja nege i vaspitanja, zloupotrebe roditeljske vlasti ili nevršenje roditeljskih dužnosti;

3) saopštiti sudu imena onih lica, koja su podesna za štitnike ili skrbnike, kao i to, da li su ta lica pripravna, da se prime te dužnosti; i

4) pomagati štitnike i skrbnike savetima u vršenju njihove dužnosti.

§ 209.

(1) Pretsednik okružnog suda po predlogu opštinskog odbora (gradskog zastupstva), a po preslušanju starešine sreskog suda, postaviće za svaku opštinu dovoljan broj starateljskih savetnika.

(2) Za starateljskog savetnika može biti postavljeno svako 30 godina staro svojevlasno pismeno lice koje uživa dobar glas. U prvom redu postaviće se kao savetnici pretstavnici priznatih vera, nastavnici i druga lica, koja se ističu socijalnim i dobrotvornim radom.

(3) Starateljski savetnici zavetovaće se starešini sreskog suda, da će svoju dužnost savesno vršiti i da će raditi na unapređenju interesa lica, koja su pod starateljstvom. Služba je njihova počasna.

Prepiska starateljskih poverenstava i starateljskih savetnika

§ 210.

Prepiska starateljskih poverenstava i starateljskih savetnika sa javnim vlastima oslobađa se svih taksa i plaćanja poštarine.

Bliža naređenja o starateljskim poverenstvima i savetima

§ 211.

Bliža naređenja o starateljskim poverenstvima i starateljskim savetima izdaće Ministar pravde po sporazumu sa drugim nadležnim Ministrima.

ČETVRTI DEO O USVOJENJU I POZAKONJENJU

USVOJENJE

§ 212.

(1) Za rešavanje molbi radi potvrde ugovora o usvojenju nadležan je okružni sud.

(2) Postupak radi usvajanja može se kod suda pokrenuti samo na osnovu pismenog ili u sudski zapisnik primljenog ugovora usvojioca (poočima, pomajke) i usvojenika (posinka, poćerke) ili njegovog zakonskog zastupnika. Pismeni ugovor mora biti sastavljen u obliku javnobeležničkog akta ili overen od suda ili javnog beležnika.

§ 213.

(1) Kad je potrebno odobrenje starateljskog suda, molba sa ugovorom o usvojenju predaće se sreskom sudu, koji vrši starateljsku vlast nad usvojenikom.

(2) Sreski sud, pošto utvrdi da ima izjava o privoljenjima i pristancima potrebnim po Građanskom zakoniku, sastavljenih u obliku propisanom za sam ugovor, izvršiće potrebne izviđaje o porodičnim i imovinskim odnošajima, o godinama starosti poočima, pomajke i usvojenika i dostaviće sve spise zajedno sa svojim obrazloženim predlogom okružnom sudu na rešenje.

(3) Ako nije potrebno odobrenje starateljskog suda, molba sa ugovorom o usvojenju podneće se neposredno onom sudu, u čijem području usvojilac ima svoju opštu mestnu nadležnost.

(4) Taj okružni sud će stanje stvari izvideti i potvrditi usvojenje, ako za to postoje sve zakonske pretpostavke.

§ 214.

(1) Odluka okružnog suda, dostaviće se usvojiocu i usvojeniku, a ako ovaj nije svojevlastan, njegovom zakonskom zastupniku i starateljskom sudu.

(2) Kad odluka, kojom se potvrđuje ugovor o usvojenju, postane pravnosnažnom, ona će se dostaviti nadležnoj vlasti radi uvođenja u matične knjige, a izvornik ugovora, na koji će okružni sud staviti odluku o potvrdi, čuvaće se kod okružnog suda odvojeno od drugih spisa.

POZAKONJENJE

Utvrđenje očinstva

§ 215.

Kod pozakonjenja naknadnim brakom vanparnični sud ne postupa, osim slučaja spomenutog u sledećem paragrafu.

§ 216.

(1) Očinstvo vanbračnog deteta, u cilju da se dete smatra docnije zaključenim brakom pozakonjenim, utvrdiće se posle smrti oca po vanparničnom postupku. Isto tako će se u smislu propisa Građanskog zakonika radi pozakonjenja posle smrti oca po vanparničnom postupku utvrditi, da je ranija bračna prepreka uklonjena ili da koji bračni drug nije, bez svoje krivice, znao za bračnu prepreku.

(2) Očinstvo će se moći utvrditi odlukom vanparničnog suda samo onda, kad postoje takve činjenice i okolnosti, iz kojih nesumnjivo proizlazi da se umrli smatrao i priznavao ocem toga deteta, i ako oni, koji bi bili pozvani na nasledstvo umrloga oca, to očinstvo osnovano ne ospore.

(3) Za postupak nadležan je, u slučaju ako je za dete, koje se ima pozakoniti, već postavljen štitnik ili skrbnik, starateljski sud, a u drugim slučajevima sreski sud, kod kojeg to dete u građanskim parnicama ima svoju opštu mestnu nadležnost.

(4) Pravnosnažnu odluku, kojom se utvrđuje očinstvo, dostaviće sud nadležnoj vlasti radi uvođenja u matice.

Pozakonjenje milošću Vladaoca

§ 217.

(1) Molba za pozakonjenje milošću Vladaoca predaće se, ako dete nije svojevlasno, sreskom kao starateljskom sudu, inače sreskom sudu koji je za vanbračno dete u građanskim parnicama opšte mestno nadležan.

(2) Sreski sud, kojem ta molba bude podnesena, izvideće stanje stvari i sve odlučne okolnosti i poslaće spise apelacionom sudu sa svojim obrazloženim mišljenjem, a ako dete nije svojevlasno, i sa svojom izjavom o pristanku ili nepristanku.

(3) Apelacioni sud će spise sa svojim mišljenjem podneti Ministarstvu pravde radi podnošenja Kralju.

§ 218.

(1) Vladaočevo rešenje saopštiti će sreski sud strankama i nadležnoj vlasti radi upisa u matice rođenih.

(2) Rešenje o pozakonjenju ima pravnu snagu od dana kad ga je Vladalac potpisao.

PETI DEO DOBROVOLJNA PROCENA I PRODAJA

§ 219.

Svako može tražiti da mu se predmeti njegovog vlasništva preko suda procene i da se javno prodadu.

Nadležnost

§ 220.

(1) Za procenu kao i za dražbu nepokretnih i pokretnih telesnih stvari nadležan je onaj sreski sud, u čijem se području te stvari nalaze. Ako se nepokretno dobro nalazi u području više sreskih sudova, tražilac procene ili prodaje ima pravo da izabere sud, kod kojega će to tražiti.

(2) Za procenu i dražbu tražbina nadležan je sreski sud, u čijem području prebiva ili boravi verovnik, no ako je tražbina uknjižena, nadležan je, po izboru molitelja, i onaj sud, u čijem području leži nepokretnina tom tražbinom opterećena. Za procenu i dražbu drugih imovinskih prava nadležan je sreski sud, u čijem području ovlašćenik prebiva ili boravi, a ako vršenje prava obuhvata upotrebljavanje ili iskorišćivanje nepokretne ili pokretne telesne stvari, onda sreski sud spomenut u prvom stavu.

(3) Dobrovoljnu prodaju pokretnih telesnih stvari provešće sud samo, ako one spadaju u još neuručenu zaostavštinu ili u imovinu lica pod starateljstvom. U svim ostalim slučajevima dobrovoljna prodaja pokretnih telesnih stvari može se tražiti samo kod upravnih vlasti po propisima, koji za njih postoje.

§ 221.

Izvršenje procene ili dražbe sud može poveriti i javnom beležniku, a u pogledu pokretnih telesnih stvari i presedniku opštine.

Postupak

§ 222.

Ukoliko ovaj zakon što drugo ne naređuje, ovde će se shodno primenjivati propisi o proceni i dražbi sadržani u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju i u Uredbi o procenjivanju predviđenoj u § 113 stav 5 toga zakona.

Procena

§ 223.

Sud će po službenoj dužnosti izabrati veštake i s njima izvršiti sudsku procenu. Pri tome sud nije vezan za predloge stranaka.

§ 224.

Procene izvršene na molbu vlasnika ne mogu imati pravnog dejstva prema licima koja o tome nisu unapred obaveštena.

Dražba

§ 225.

Kad to vlasnik zahteva dozvoliće se dobrovoljna prodaja i bez prethodne procene, ali vlasnik mora naznačiti početnu (iskličnu) cenu.

§ 226.

(1) Ako se drukčije ne predloži, sud će odrediti samo jedno dražbeno ročište na kojem se neće primati ponuda ispod početne cene.

(2) U odluci kojom se određuje dražba navešće se, šta će se učiniti sa kupovnom cenom.

Dražba nepokretnina

§ 227.

(1) Kod određivanja dobrovoljne dražbe nepokretnina sud ima osobito paziti, da dražbeni uslovi budu jasni i razgovetni, da u njima ne bude odredaba, zbog kojih bi prodaja bila nedopuštena ili nevaljala ili takvih odredaba, koje bi mogle biti povod sporovima ili nesporazumcima. Ako sud takvih nedostataka nađe, ima pozvati učesnike, da ih uklone, jer se inače neće odrediti dražba.

(2) U oglasu, koji će se izdati ima se napomenuti porodično i rođeno ime i prebivalište prodavaoca, tačno označenje nepokretnina, koja se prodaje, i početna cena. Uz to treba naročito navesti, da je prodaja određena usled dobrovoljnog zahteva vlasnika i da će usled toga svi tereti, dakle i uknjiženo založno pravo verovnika ostati netaknuto bez obzira na kupovnu cenu, koja će se prodajom postići.

(3) Obaveštenju i opomeni verovnika, koja je propisana u izvršnom postupku, nema mesta pri dobrovoljnoj dražbi.

§ 228.

(1) Vlasnik može dražbenim uslovima za sebe zadržati pravo da u određenom roku odobri ili ne odobri prodaju, no to se mora u oglasu naročito napomenuti. Kada to pravo za sebe ne zadrži, pripašće nepokretnina onom, koji je najviše ponudio (§ 226 stav 1), i ta prodaja se smatra neopozivom.

(2) Sud će kupcu i prodavcu izdati ispravu o prodaji.

Polaganje kupovne cene sudu

§ 229.

Ako sud nije što drugo naredio (§ 226 stav 2), kupovna cena ima se odmah, a najdalje za osam dana kod suda položiti.

Troškovi

§ 230.

Troškovi oko procene ili prodaje, naročito pristojbe veštaka, dnevnice i putne troškove izaslanika suda, sudski izaslanik ima shodno naređenju § 87 navesti u svom izveštaju ili u zapisniku o proceni ili prodaji, a sud će odmeriti njihov iznos i narediti njihovu isplatu, ukoliko ih nije stranka po naređenju suda već unapred položila.

ŠESTI DEO PROGLAŠENJE NESTALOG ZA UMRLOG I DOKAZIVANJE SMRTI

Nadležnost

§ 231.

(1) Za proglašenje nestalog za umrlog kao i za postupak radi dokazivanja da je nestali umro nadležan je okružni sud u čijem je području otsutnik imao poslednje svoje prebivalište ili, ako toga nije imao, gde je poslednje vreme boravio. Ako naš državljanin nije imao u našoj državi ni prebivalište ni boravište, ili se ovo ne može utvrditi, onda će Kasacioni sud odrediti okružni sud, koji će biti nadležan.

(2) Rasprava i donošenje odluke spada u dužnost sudije pojedinca koga za to pretsednik okružnog suda odredi.

(3) U postupku za proglašenje nestalog za umrlog i za dokazivanje da je nestali umro primenjuje se opšta naređenja ovog zakona ukoliko u ovom delu nije što drugo naređeno. Predlagač i druga lica mogu se saslušati i pod zakletvom.

Proglašenje nestalog za umrlog

§ 232.

(1) Proglašenje nestalog za umrlog može tražiti svaki, ko ima pravni interes, da se utvrdi smrt nestalog, kao i državno pravobranioštvo u javnom interesu.

(2) Molba radi proglašenja nestalog za umrlog može se podneti najranije godinu dana pre nego što proteče rok koji po Građanskom zakoniku mora proteći da se neko proglasi za umrlog. Ako se hoće da traži proglašenje za umrlog nestalog lica, koje je u ratu bilo teško ranjeno ili je kao učesnik u ratu bilo nestalo ili koje se nalazilo u kojoj bliskoj smrtnoj opasnosti u smislu propisa Građanskog zakonika, može se molba za proglašenje podneti odmah posle događaja, koji je ugrozio život nestalog. Ali odluka o proglašenju nestalog za umrlog ne može se ni u kojem slučaju doneti dok ne proteče zakonski rok.

(3) U molbi treba verovatnim učiniti ovlašćenje za podnošenje molbe kao i navesti i verovatnim učiniti činjenice, koje po Građanskom zakoniku služe za osnov odluci o proglašenju nestalog za umrlog.

§ 233.

(1) Čim se podnese molba koja odgovara naređenjima § 232, sud će nestalom postaviti skrbnika, kome će naložiti, da pribavi potrebna obaveštenja o nestalome, i sam provesti potrebne izviđaje (§ 2 br. 5) o tome da li postoje uslovi za pokretanje postupka. Ako po provedenim izviđajima nađe da ti uslovi postoje, izdaće oglas, u kome će navesti bitne okolnosti toga slučaja i pozvati nestalog i svakoga, koji bi imao kakva znanja o životu nestalog, da to javi sudu ili postavljenom skrbniku, jer će se po proteku roka, u oglasu naznačenoga, nestali proglasiti za umrlog.

(2) Rok oglasa traje godinu dana. Ali u slučajevima spomenutim u § 232 stav 2 rečenica druga oglasni rok produžiće se do proteka roka, koji je za te slučajeve predviđen u Građanskom zakoniku kao uslov za proglašenje za umrlog.

(3) Oglas će se pribiti na sudsku tablu i obznaniti u opštini u kojoj je nestali prebivao, a, prema prilikama, i u drugim opštinama i jedanput objaviti u službenim novinama određenim za objave toga suda. Sud može narediti da se oglas objavi i više puta, a može ga objaviti i u drugim novinama.

(4) Dan kojega se svršava oglasni rok ima se u oglasu kalendarski označiti, i to tako da od dana objave oglasa u službenim novinama određenim za objave proteče najmanje rok predviđen u stavu 2.

§ 234.

(1) Kad proteče rok naznačen u oglasu, sud će po ponovljenoj molbi doneti odluku.

(2) Ako sud nađe, da postoje svi uslovi Građanskog zakonika, proglasiće nestalog za umrlog, a u odluci izrekom naznačiti dan, a prema mogućnosti i trenutak, koji se prema tim propisima ima smatrati kao vreme njegove smrti. Pravnosnažna odluka dostaviće se vodiocu matice radi provođenja u matičnim knjigama.

§ 235.

Drugi zakoni propisuju da li je za sklapanje novog braka potrebno, da se brak nestalog lica proglasi raskinutim, ko to može tražiti i po kojem će se postupku o takvom zahtevu odlučiti.

Dokazivanje da je nestali umro

§ 236.

(1) Ako se smrt nestalog ne može dokazati javnim ispravama, lica pomenuta u § 232 mogu kod suda (§ 231 stav 1) predložiti, da se provede dokaz o smrti i donese odluka da se smrt nestalog lica ima smatrati dokazanom.

(2) U takvom će se slučaju shodno primenjivati naređenja §§ 232 i 233. Ako sud nađe, da ima mesta tome postupku, postaviće skrbnika i izdaće oglas. Za ovaj oglas vredi propis § 233, s tom izmenom da oglasni rok ne sme biti kraći od tri meseca. Dokazivanje se može provesti i pre proteka oglasnog roka.

(3) Po proteku oglasnog roka i posle provedenih dokaza, sud će preslušati skrbnika i učesnike o uspehu provedenog dokaza, a po njihovom preslušanju doneti odluku, koja mora biti obrazložena.

(4) Ako sud nađe, da je dokaz uspeo, navešće u odluci dan za koji je dokazano, da je nestali umro ili da ga nestali nije preživeo. U poslednjem slučaju će se taj dan smatrati kao dan smrti nestaloga.

Ukidanje ili ispravljanje odluke o proglašenju nestalog za umrlog ili o dokazivanju smrti nestalog

§ 237.

(1) Ako je lice koje je proglašeno za umrlo još u životu ili ako je umrlo drugog dana, a ne onog koji se po sudskoj odluci ima smatrati kao dan njegove smrti, može lice proglašeno za umrlo samo ili svaki drugi koji ima pravni interes kao i državno pravobranioštvo u javnom interesu (§232) tražiti kod suda da se odluka o proglašenju smrti ukine, odnosno ispravi. Sud će o takvom predlogu povesti postupak, držeći se pri tome propisa § 231. U isto doba će obavestiti ostavinski sud, koji će ostavinsku raspravu ako je ona već povedena zaustaviti. Ako je ostavinska rasprava već provedena i zemljišnoknjižni upisi na osnovu provedene ostavinske rasprave već su izvršeni, ostavinski sud će narediti, da se u zemljišne knjige zabeleži da je postupak po ovom paragrafu poveden. Posledica je ove zabeležbe, da donesena odluka ima potpuno dejstvo protiv onih lica, koja steknu knjižna prava posle trenutka, kada je odluka radi zabeležbe stigla zemljišnoknjižnom sudu.

(2) Ako se izviđajima utvrdi, da je nestali u životu ili da je umro drugog dana a ne onoga koji se po sudskoj odluci imao smatrati kao dan njegove smrti, sud će odlukom ukinuti ili ispraviti svoju raniju odluku.

(3) Kad ova odluka postane pravnosnažna, dostaviće je ostavinskom sudu, a ovaj će prema odluci dalje postupiti.

(4) Ako okružni sud donese odluku, da se ranija odluka održi na snazi, narediće po njenoj pravnosnažnosti, da se zabeležba briše i dostaviće tu odluku ostavinskom sudu radi daljeg postupka.

§ 238.

(1) Ako lice, koje je proglašeno za umrlo lično dođe sudu i traži, da se ukine odluka, kojom je proglašeno za umrlo, a izvan sumnje je istovetnost predlagača sa licem koje je proglašeno za umrlo, sud će bez daljeg postupka ukinuti odluku o proglašenju tog lica za umrlog.

(2) U vezi sa odlukom, spomenutom u prvom stavu, nadležni ostavinski sud će po službenoj dužnosti po vanparničnom postupku vratiti predlagaču posed imovine, u čiji posed su došla druga lica na osnovu proglašenja predlagača za umrlog, držeći se pri tome propisa § 2 br. 7 i § 10.

(3) U prvom stavu spomenuti sud izvestiće u isto vreme nadležni starateljski sud u cilju, da taj sud ukine štitništvo postavljeno za decu lica proglašenog za umrlog i da mu vrati očinsku vlast.

§ 239.

Propisi §§ 237 i 238 shodno će se primenjivati i u slučaju, ako je lice, u pogledu kojeg je izrečeno da je njegova smrt dokazana, još u životu ili je umrlo drugog dana, a ne onog koji se je po sudskoj odluci imao smatrati kao dan njegove smrti.

SEDMI DEO SUDSKI PONIŠTAJ ISPRAVA (AMORTIZACIJA)

Dopustivost poništaja

§ 240.

(1) Izgubljene, ukradene, izgorele ili ma na koji drugi način nestale ili uništene isprave mogu se po naređenjima sledećih paragrafa sudski proglasiti da su izgubile svoju pravnu valjanost (poništiti).

(2) Ne mogu se sudski poništiti ove isprave:

1) Novčanice Narodne Banke i Države;

2) srećke Državne klasne lutrije i srećke drugih lutrija priređenih za opštekorisne i dobrotvorne svrhe, kao i državni papiri od vrednosti koji igraju na zgoditke;

3) pojedini kuponi (odresci za kamate i za rente i za udele u dobitku od deonica — akcija), odvojeni od glavne isprave, i taloni papira od vrednosti i

4) karte i marke izdane u svakodnevnom prometu, kao što su ulaznice, vozne karte i slično.

(3) Naređenjima stava 1 i 2 ne dira se u posebne zakone, koji i druge isprave izuzimaju od sudskog poništaja.

Nadležnost

§ 241.

Ukoliko posebni zakoni što drugo ne naređuju, za poništaj obveznica i drugih papira od vrednosti države i samoupravnih tela nadležan je trgovački sud, a gde ga nema, okružni kao trgovački sud, u čijem području se vode odnosne glavne knjige.

§ 242.

(1) Za poništaj papira od vrednosti izdanih od deoničkih (akcionarskih) i drugih društava i zavoda osnovanih po odobrenju državne vlasti, a koji su pod državnim nadzorom, nadležan je trgovački, odnosno okružni kao trgovački sud, u čijem području je sedište preduzeća, koje je taj papir izdalo, a ako je podružnica (filijala) samostalno izdala taj papir, sud u čijem području je ta podružnica nastanjena. To važi naročito za deonice (akcije), privremenice (interimnice, privremene akcije), založnice, deobne obveznice, uložne knjižice štedionica, police i ostale papire od vrednosti određene za promet. Za poništaj papira od vrednosti izdanih od drugih društava ili preduzeća, ako ti papiri imaju kupone, kao i samih kuponskih tabaka takvih papira nadležan je trgovački sud, odnosno okružni kao trgovački sud, u čijem području je mesto izdavanja toga papira.

(2) Za poništaj menica, čekova i onih isprava za koje trgovački zakon ili drugi zakon propisuju, da se imaju poništiti po propisima meničnog zakona, nadležan je trgovački odnosno okružni kao trgovački sud, u čijem je području mesto plaćanja.

§ 243.

Za poništaj svih drugih isprava, koje nisu u prednjim paragrafima spomenute, nadležan je sreski sud, u čijem se području nalazi mesto ispunjenja, ako je ono naznačeno u ispravi, a ako nije naznačeno, sreski sud, koji je za predlagača poništaja u vreme stavljanja predloga opšte mestno nadležan u građanskim parnicama.

§ 244.

Kad je po propisima prednjih paragrafa za postupak nadležan trgovački ili okružni kao trgovački sud, rasprava i donošenje odluke spadaju u dužnost sudije pojedinca, koga za to pretsednik suda odredi.

Postupak

§ 245.

Za postupak kod poništaja isprava vrede opšta naređenja ovoga zakona, ukoliko nije u ovom delu zakona što drugo naređeno. Predlagač i druga lica mogu se i pod zakletvom saslušati.

§ 246.

(1) Za podnošenje predloga za poništaj isprave, ovlašćeno je lice, koje iz te isprave ili na osnovu te isprave može ostvarivati kakvo pravo ili koje inače ima pravnog interesa da se sudski poništi isprava.

(2) Predlagač treba da:

1) priloži prepis isprave ili naznači njen bitni sadržaj i navede sve što je potrebno, da se isprava mogne tačno raspoznati i razlikovati od drugih;

2) verovatnim učini, da je isprava nestala ili uništena, kao i činjenice koje mu daju ovlašćenje da stavi taj predlog. U pogledu nestalih odvojenih kuponskih tabaka glavna isprava dokazuje ovo ovlašćenje.

§ 247.

(1) Ako se traži poništaj papira od vrednosti, mora se u podnesku navesti naročito:

1) ime, stan odnosno sedište izdavaoca;

2) mesto i vreme izdanja, broj i serija papira od vrednosti;

3) iznos glavnice na koju glasi i visina kamate;

4) da li glasi na donosioca ili po naredbi ili na ime i na čije ime;

5) da li je naznačen rok plaćanja i koji, a ako je papir podvrgnut žrebanju, da li je ižreban, kada i u kojem iznosu;

6) dan dospelosti poslednjeg kupona i da li je nestali papir od vrednosti imao talon;

7) po mogućnosti, vreme kad je i mesto gde je onaj za koga se tvrdi, da je vlasnik dotične isprave čiji se poništaj traži, postao njen vlasnik kao i način na koji je stekao papir, vreme kada i mesto gde je primio poslednje kamate ili dividendu, kao i prilike pod kojima je papir nestao.

(2) U jednom podnesku može se predložiti poništaj i više papira od vrednosti.

§ 248.

(1) Ako sud, posle brižljivog ispitivanja iznesenih podataka i dokaza, nađe da su dovoljno verovatnim učinjeni navodi o sticanju, posedu i gubitku isprave i da je predlog za pokretanje postupka osnovan, upitaće obvezanika (izdavaoca isprave), a prema potrebi, i druge učesnike, da li postoji isprava s naznačenim obeležjem i da li pokretanju postupka smetaju kakve prepreke i koje. Za odgovor sud će odrediti dovoljan rok. Obveznik može naznačiti lica ili organe, koji su pozvani da odgovore na ta pitanja i daju razjašnjenje.

(2) Obvezanika ne treba pitati: ako on sam predlaže poništaj, ako je o predmetu, o kojem bi se on imao upitati, već dao pre kratkog vremena verodostojnu izjavu, ako mu je već javljen gubitak isprave po § 258 ili ako je usled rata ili prekidanja saobraćaja ili usled drugih vanrednih događaja stavljanje toga pitanja ili odgovaranje na nj privremeno onemogućeno.

§ 249.

Pokretanje postupka radi poništaja isprave objaviće se oglasom, u kojem se mora označiti:

1) ime, zanimanje i stan (odnosno firma i sedište) predlagača i njegovog zastupnika;

2) tačno označenje nestale isprave; a, po potrebi, njen tačan opis (§§ 246 i 247);

3) rok u kom se imaju činiti prijave ili prigovori (oglasni rok);

4) poziv, da se isprava sudu pokaže ili da se stave prigovori protiv predloga, i

5) opomena, da će se isprava sudski poništiti ako se u označenom roku sa dotičnom ispravom niko ne prijavi sudu ili ne stavi prigovor protiv predloga za poništaj isprave.

§ 250.

(1) Oglas će se dostaviti svima učesnicima, pribiti na sudsku tablu i jedanput objaviti u službenim novinama određenim za objave suda, kod kojega se vodi postupak. Pri tom će se shodno primenjivati propisi drugoga stava § 311 Građanskog parničnog postupnika.

(2) Sud će voditi tačan spisak papira od vrednosti i isprava o kojima je kod toga suda pokrenut postupak radi poništaja. Ovaj spisak može svaki razgledati i prepisati.

(3) Ministar pravde u sporazumu sa Ministrom trgovine i industrije osnovaće uredbom Središnji vesnik, u kome će se periodično objavljivati u izvodu svi pokrenuti i u smislu stava prvog oglašeni poništaji, koji se odnose na papire od vrednosti, određene za promet. Ovo će se objavljivanje ponavljati sve dok se ne dovrši postupak bilo odlukom o poništaju bilo obustavom postupka.

§ 251.

Ukoliko posebni zakoni ne naređuju što drugo, rok oglasa traje:

1) godinu dana:

a) kod isprava, koje glase na donosioca;

b) kod isprava prenosivih indosamentom, a koje imaju blanko indosamenat i

c) kod isprava koje imaju kupone (§ 240 stav 2 br. 3), a ti kuponi glase na donosioca.

2) šest meseci:

za sve ostale isprave.

§ 252.

(1) Oglasni rok teče od dana kada je oglas obnarodovan u službenim novinama određenim za objavljivanje sudskih oglasa.

(2) Kod isprava sa kuponima koji glase na donosioca, kao i kod odvojenih kuponskih tabaka sa kuponima, koji glase na donosioca, oglasni rok ne može proteći pre nego što prođe godina dana od dana, kada je poslednji već izdati kupon dospeo, a ako sama tražbina ranije dospeva, od dana dospelosti tražbine. Ako se pak za poslednji kupon uopšte ništa ne plaća, ta godina računaće se od 1 jula one godine, koje bi se taj kupon isplatio, da nije isplata obustavljena.

Dejstvo pokretanja postupka i zabrana plaćanja

§ 253.

(1) Pokretanjem postupka radi poništaja isprave prekida se prema predlagaču zastarevanje onim danom, koga je predlog nadležnom sudu podnesen.

(2) Obvezanik i njegove podružnice kao i njegova mesta za plaćanje ne smeju više valjano ispuniti obaveze iz te isprave, niti smeju tu ispravu preinačiti, zameniti drugom iste vrste niti je prenositi na drugog ovlašćenika, ili na nju izdati nove kuponske tabake ili talone od početka roka kad im je dostavljen oglas ili kad im je inače na bilo koji način došlo do znanja ili kad su pri potrebnoj pažnji mogli doznati, da je pokrenut postupak radi poništaja isprave. Ta zabrana plaćanja traje sve dok se postupak ne obustavi ili isprava sudski ne poništi. Obvezanik se može polaganjem kod sud onoga što duguje osloboditi svoje obaveze. Ova se zabrana ne odnosi na plaćanje kupona sa državnih papira od vrednosti, na zamenu i prenos na drugog ovlašćenika državnih papira od vrednosti, koji se ne žrebaju, a glase na donosioca.

(3) Obvezanik, njegove podružnice i mesta za plaćanje ovlašćeni su, da zadrže ispravu, za koju je izdana zabrana plaćanja, ako im je ona podneta, ali moraju o tom stranci izdati potvrdu. Zadržanu ispravu imaju smesta podneti sudu, nadležnom za poništaj, uz naznaku imena i stana onog lica, koje je tu ispravu radi isplate podnelo. Ali ako i ne zadrže ispravu, dužni su sudu kod koga je poveden postupak za poništaj, javiti ono lice, koje ju je radi isplate podnelo. Sud će o tome obavestiti predlagača.

(4) Za pojedine kupone vrede propisi § 259 i onda kad se traži poništaj samih kuponskih tabaka.

Obustava postupka

§ 254.

(1) Postupak i dalje oglašavanje obustaviće se, a učesnici o tom obavestiti, čim to predlagač zatraži ili ako on u danom mu roku ne položi taksu za oglašavanje. Tako isto postupaće se ako treće lice ispravu podnese sudu ili inače dokaže, da je ima, ili ako se naknadno dokaže da su navodi predlagača (§§ 246 i 247) neistiniti.

(2) Prijave trećih lica ispitaće se i onda, kad stignu sudu posle oglasnog roka, ali pre donesenog zaključka o poništaju. Predlagač se mora o svakoj prijavi obavestiti. Zbog propuštanja roka prijave nema mesta povraćaju u pređašnje stanje.

(3) Ako se imalac isprave prijavi i podnese je sudu, dozvoliće se predlagaču, pre obustave postupka, da tu ispravu razgleda u za to određenom roku. Ako isprava nije sudu podneta, sud će po predlogu predlagača naložiti imaocu isprave da tu ispravu u tom cilju podnese sudu kod kojeg se vodi postupak ili sreskom sudu mesta, gde se isprava nalazi. Ako lice, koje tvrdi da je imalac isprave, ne postupi po tom nalogu, niti na drugi način dokaže, da tu ispravu ima, neće se dalje uzimati u obzir njegova prijava.

Ponovno traženje izjave od obvezanika

§ 255.

(1) Kad proteče oglasni rok, sud će na zahtev predlagača upitati obvezanika, da li nije posle njegovog odgovara na prvi upit (§ 248) na osnovu isprave izvršeno kakvo plaćanje, učinjena kakva zamena ili prenos isprave na drugog ovlašćenika, ili da li su izdani novi kuponski tabaci. Ako je već data verodostojna izjava obvezanika o tome posle proteka oglasnog roka, onda se pitanje neće više staviti.

(2) Ako je obvezanik ispravu sasvim iskupio, učinio kakvu promenu s njom (zamenu, prenos) ili izdao novi kuponski tabak, postupak će se obustaviti i predlagač o tome izvestiti. Obvezanik je odgovoran, ako se svojom krivicom nije držao zabrane plaćanja.

Odluka o poništaju

§ 256.

(1) Sud može pre donošenja odluke o poništaju izvršiti dalje izviđanje. Ako je radi ostvarenja zahteva na ispravu podneta tužba, odgodiće se odluka o poništaju do svršetka parnice.

(2) Odluka, kojom se isprava sudski poništava, mora sadržavati podatke, označene u § 249 br. 1 i 2. kao i to da je utvrđeno da je oglasni rok protekao bez uspeha. Odluka mora biti obrazložena.

(3) Odluka će se dostaviti svima učesnicima i zabeležiće se u spisku spomenutom u § 250 stav drugi.

Dejstvo poništaja

§ 257.

(1) Odluka, kojom se isprava sudski poništava, zamenjuje nestalu ispravu, dok se ne izda nova. Onaj, ko je izdejstvovao poništaj, može na osnovu te odluke prema obvezaniku ostvarivati sva prava, koja proističu iz te isprave ili mu pripadaju na osnovu te isprave ili zahtevati, da mu se o njegovom trošku izda nova isprava, uz predaju odluke o poništaju.

(3) Ispunjenjem obaveze prema onom licu, koje je izdejstvovalo poništaj, obvezanik se oslobađa obaveze utoliko, ukoliko bi bio oslobođen da je ispunio obavezu prema imaocu poništene isprave.

Prijava gubitka isprave policijskoj vlasti

§ 258.

(1) Ako nestane kakva isprava koja glasi na donosioca, a koja se može po zakonu sudski poništiti, lice, kome je ta isprava ma na koji način nestala, može tražiti od policijske vlasti u mestu svoga boravišta ili u mestu gde je isprava nestala da ova o njegovom trošku objavi nestanak u listu, određenom za službene objave te vlasti.

(2) Policijska vlast mora postupati po tome zahtevu, ako predlagač ispuni uslove iz § 246 i položi trošak za objavljivanje od strane policijske vlasti. Obvezanik obavestiće se o naredbi za objavljivanje. Objavljivanje će se nastaviti bez prekidanja sve do proteka drugog kalendarskog meseca iza meseca, u koje je otpočelo. Ono će se ranije obustaviti, ako to zahteva sam predlagač ili ako se podnese isprava vlasti, koja je naredila objavljivanje.

(3) Objava ima prema obvezaniku dejstvo zabrane plaćanja (§ 253 stav 2), ako je za nju saznao, bilo saopštenjem od strane policijske vlasti, bilo preko pomenutog lista, u kojem ta vlast obnaroduje svoje službene objave, ili ako je za nju pri potrebnoj pažnji mogao saznati.

(4) Gore označeni postupak ne primenjuje se na državne papire od vrednosti.

Isplata kupona bez poništaja

§ 259.

(1) Ako su pojedini kuponi, odvojeni od glavne isprave (§ 240 stav 2 br. 3), ma na koji način nestali ili uništeni, onaj kome su nestali, može po proteku tri godine od dana dospelosti tražiti od obvezanika njihovu isplatu, ako mu je pre proteka toga roka prijavio gubitak i ako u tom roku nije nestali kupon bio od koga podnesen, niti je zahtev za isplatu stavljen. Prijava gubitka obvezaniku prekida zastarevanje.

(2) Obvezanik nije dužan da izvrši isplatu pre proteka jedne godine posle proteka roka spomenutog u prvom stavu. Isplatom kupona u smislu prvog stava obvezanik se oslobođava svoje obaveze.

Naređenje za talone

§ 260.

(1) Taloni ne važe dok teče postupak radi poništaja glavne isprave (§ 253 stav 2) ili kad je objavljeno, da je glavna isprava nestala (§ 258) ili kad je njezin imalac, pošto pokaže glavnu ispravu, kod obvezanika izjavio protivljenje da se na osnovu talona izda novi kuponski tabak. Ako je takvo protivljenje izjavljeno, može se novi kuponski tabak ili novi talon izdati samo onome, koji pokaže glavnu ispravu. Obvezanik je dužan, da na glavnoj ispravi potvrdi, da mu je protivljenje saopšteno.

(2) Proglašenjem glavne isprave nevažećom, poništen je i talon.

Posebna naređenja za državne papire od vrednosti

§ 261.

Naređena ovoga dela vrede i za poništaj državnih papira od vrednosti s ovim izmenama:

1) predlog za poništaj mora se podneti nadležnom sudu u dva saglasna primerka sa potrebnim prilozima; prvom će se priložiti izvornici tih priloga, a drugome njihovi prepisi;

2) sud će, pre nego što donese svoju odluku, dostaviti drugi primerak predloga onoj vlasti, koja je izdala taj papir od vrednosti, s pozivom da u roku od mesec dana da svoj odgovor na taj predlog, a naročito da se izjavi o dospelosti i zastari tog papira, kao i o tome, da li još postoji tražbina na koju glasi;

3) kad stigne odgovor, ili proteče rok, a u toku roka ne stigne odgovor, sud će doneti odluku, da li će se povesti postupak radi poništaja, i ako nađe da ima mesta pokretanju toga postupka (§ 246 stav 2 br. 2 i § 248 stav 1), izdaće shodne naredbe i o tome izvestiti predlagače kao i vlast, koja je papir od vrednosti izdala; gubitak kupona mora se, barem 90 dana pre proteka trogodišnjeg roka, prijaviti vlasti, koja ih je izdala, da bi se dobila isplata po §-u 259;

4) sud neće po službenoj dužnosti ispitivati, da li je predlog pod br. 1 podnesen pre proteka roka zastare, i da li je prijava gubitka kupona spomenuta pod br. 3 blagovremeno podnesena, nego će te okolnosti uzeti u obzir samo na prigovor vlasti.

Posebna naređenja o poništaju menica, čekova i drugih trgovačkih papira

§ 262.

Ovim zakonom se ne dira u posebne propise o poništaju menica, čekova i drugih isprava, za koje trgovački zakon ili drugi zakoni propisuju, da se imaju poništiti po propisima meničnog zakona. Ukoliko u tim propisima nema naređenja, shodno će se primenjivati naređenja ovoga zakona.

OSMI DEO OSTALI SLUČAJEVI VANPARNIČNOG POSTUPKA

Opšte naređenje

§ 263.

Osim slučajeva nabrojanih u prednjim delovima ovoga zakona, postupaće sudovi po vanparničnom postupku i u slučajevima, koji su u ovom delu zakona ili u kojem drugom zakonu nabrojani.

Naredbe o nezi, vaspitanju i izdržavanju maloletne dece

§ 264.

(1) Ako se supruzi pri rastavljanju ili razvodu braka nisu, sa pristankom nadležnog starateljskog suda, sporazumeli o nezi i vaspitanju dece, onda će sud, s obzirom na okolnosti slučaja i interes dece, na poziv, ličnosti i svojstva supruga i na uzrok rastavljanja ili razvoda, odlučiti, kome će se od supruga predati maloletno dete i u kojoj će se meri i na koji način opštiti s detetom drugi suprug. Ako se okolnosti promene, sud može, bez obzira na svoje ranije naredbe ili sporazum supruga, izdati nove naredbe, koje su u interesu deteta potrebne. Za sve pomenute naredbe nadležan je starateljski sud i onda, ako supruzi odvojeno žive, a brak još nije razveden niti su supruzi sudski rastavljeni.

(2) Starateljski sud nadležan je za određivanje izdržavanja maloletnog deteta. Sud će odlukom, kojom određuje izdržavanje, naložiti licu, koje je po Građanskom zakoniku dužno davati izdržavanje, da određeni iznos izdržavanja mesečno unapred plati.

(3) Starateljska poverenstva nisu nadležna za izdavanje odluka u smislu propisa prednjih stavova, nego će u slučajevima, kada je starateljsko poverenstvo starateljska vlast, za to biti nadležan sreski sud u čijem je području sedište starateljskog poverenstva. Sud može pre nego što izda odluku tražiti mišljenje starateljskog poverenstva.

Određivanje miraza i opreme

§ 265.

Sreski sud opšte mestne nadležnosti obvezanika nadležan je za odlučivanje, ko ima po Građanskom zakoniku dati miraz ili opremu i u kojem iznosu, ako je takav zahtev sudu podnesen pre venčanja; pri tom će postupati po vanparničnom postupku i naložiti stranci, da te dužnosti izvrši.

Uređenje odnošaja među savlasnicima

§ 266.

(1) Svaki savlasnik, koji se u pitanjima uprave i iskorišćavanja zajedničke stvari drži povređenim u svom pravu, može se radi zaštite svoga prava obratiti sreskom sudu, u čijem području se nalazi zajednička stvar. Sud će, ukoliko nema spora o samome pravu savlasništva pojedinih savlasnika ili o veličini njihovog dela u zajedničkoj stvari, doneti odluku po vanparničnom postupku a po propisima Građanskog zakonika.

(2) To važi naročito, kada se savlasnik ima prinuditi, da se pokori odluci većine, ili kad po propisima Građanskog zakonika sudija ima da odluči da li ima mesta važnim promenama na zajedničkoj stvari, da li se takve promene imaju izvršiti bezuvetno ili po datom obezbeđenju i da li se ima postaviti ili smeniti upravitelj zajedničke stvari.

(3) Sud će isto tako postupiti po vanparničnom postupku kad se u pitanju redovnog upravljanja i iskorišćivanja zajedničke stvari glasovi savlasnika tako podele, da nema zakonske većine, a po Građanskom zakoniku ima sudija da o tome odluči.

Raskidanje (razvrgnuće) zajednice

§ 267.

(1) Za raskidanje zajednice vanparničnim putem nadležan je sreski sud, u čijem se području nalazi zajednička imovina. Ako se ova nalazi u području više sreskih sudova, savlasnik može svoj predlog radi raskidanja zajednice podneti svakom od ovih sudova. Kad je u pitanju deoba zaostavštine, vrede naređenja §§ 127 do 132.

(2) Na zahtev ma koga savlasnika, sud će po vanparničnom postupku odlučiti da li se i kako se ima provesti deoba jedne zajedničke stvari ili zajedničke imovine, ako među savlasnicima nema spora:

1) o predmetu deobe i o opsegu zajedničke stvari ili imovine i u pogledu aktive i pasive i

2) o pravu savlasništva pojedinih savlasnika ili o veličini njihovih udela.

§ 268.

Ako se u postupku radi deobe ma od kojega savlasnika ospori jedno od gore pomenutih pitanja, a ne može se o tome postići sporazum, sud će stranku sa njenim zahtevom radi raskidanja zajednice (deobe) uputiti na parnicu.

§ 269.

Savlasnik, koji zahteva deobu, mora u svom predlogu tačno označiti predmet deobe i navesti sve savlasnike i druga lica koji na predmetu deobe imaju stvarnih prava. Pored toga, treba navesti i zemljišnoknjižne podatke i priložiti izvadak o upisima vlasništva, služnosti i drugih prava.

§ 270.

(1) Sud će za raspravu o zahtevu deobe odrediti ročište i na ovo pozvati sve savlasnike kao i one imaoce prava služnosti i drugih stvarnih prava, koji po propisima Građanskog zakonika mogu zahtevati, da se njihova prava pri deobi uzmu o obzir i odlučiti kako će se ta prava posle deobe vršiti.

(2) Ako imaoci pomenutih prava postave kakav zahtev, sud će ovaj zahtev pri deobi uzeti u obzir i o vršenju odnosnog prava doneti rešenje u odluci o deobi.

§ 271.

Na predlog ma koga savlasnika, sud će pozvati na ročište i druga lica, koja mogu imati interesa u deobi (kao na pr. verovnike, čije tražbine nisu obezbeđene hipotekom), pa ako se s njima o njihovim pravima postigne sporazum, utvrdiće se to u sudskom zapisniku i uzeti u obzir u odluci o deobi.

§ 272.

Ako se u toku vanparničnog postupka postigne među strankama poravnanje o načinu deobe, sud će to poravnanje staviti u zapisnik.

§ 273.

Ako se deoba vrši fizički, u zaključku o deobi treba određeno navesti ne samo koji fizički deo ili, prema prilikama, više od njih zajedno dobijaju pojedini savlasnici nego i sve ono što svaki od njih ima da učini radi ostvarenja deobe. Ovaj zaključak treba da sadrži i rešenje o zahtevima drugih učesnika u smislu §§-a 270 i 271.

§ 274.

Ako se deoba nepokretnine ima izvršiti sudskom prodajom zajedničke stvari, a učesnici se ne sporazumu, da se prodaja provede po naređenjima petog dela ovog zakona, prodaja će se dozvoliti i izvršiti shodno propisima Zakona o izvršenju i obezbeđenju o prinudnoj dražbi (o prinudnoj javnoj prodaji). U pogledu troškova prodaje primenjivaće se propisi § 320 stav 3 Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Uređenje (obnavljanje ili ispravljanje) međa (granica)

§ 275.

(1) Za uređenje (obnavljanje ili ispravljanje) međa nadležan je sreski sud, u čijem se području nalazi međa, koja se ima urediti.

(2) Ako se takva međa nalazi u područjima ili na granici područja više sreskih sudova, onda molilac može izabrati ma koji od tih sreskih sudova.

§ 276.

(1) Svako može predložiti, da mu sud među između negovog i njegovog suseda zemljišta obnovi ili ispravi, ali mora već u molbi tačno označiti ta zemljišta, i to, gde ima zemljišnih knjiga, i podacima iz tih knjiga, i naznačiti ime, zanimanje, boravište i stan suseda, vlasnika, posednika ili držaoca susednog zemljišta.

(2) Osim toga ima navesti, da su međaški znaci tako povređeni, da bi se moglo dogoditi, da se nikako neće moći raspoznati, ili da se međe uopšte više ne raspoznavaju ili da su sporne, a uz to i okolnosti koje su to prouzrokovale.

§ 277.

(1) Na takvu molbu sud će najpre odrediti ročište pred sudom za same stranke radi pokušaja sporazuma, ako to ne uspe, odrediće se ročište na licu mesta. Na ročište pozvaće se svi učesnici s napomenom, da donesu na ročište sve isprave, nacrte i druge dokaze, a po mogućstvu da dovedu i svedoke. Ujedno će se učesnici opomenuti, da će se i u slučaju nedolaska kojega od njih ipak provesti postupak i doneti odluka.

(2) Po potrebi će se na ročište pozvati i veštak za premeravanje. U isto vreme sud će izdati shodna naređenja, da se na ročište donesu i kopije zemljišnoknjižne mape, drugih nacrta, deobnih operata i sve što je potrebno za razjašnjenje.

(3) Ako s ročišta izostane onaj koji je stavio predlog za uređenje međa, smatraće se da je predlog povučen. Ali došavši protivnik može predložiti da se postupak provede.

§ 278.

(1) Ako se u toku koje parnice pred redovnim sudom pokaže, da se radi samo o sporu u pogledu međa, onda će se s tužbom postupati kao s predlogom za uređenje međa.

(2) Ako odluka u kojoj parnici zavisi sasvim ili delomice od uređenja međa, može sud po službenoj dužnosti povesti postupak o uređenju međa.

§ 279.

(1) O ročištu za uređenje međa sastaviće se zapisnik, u kojem se mora opisati stanje nađeno na početku izviđanja i ukratko uspeh provedenih dokaza, a priložiće se zapisniku nacrt, iz kojega će se razabrati stanje međa, kakvo je nađeno kad je sudija došao na lice mesta i kako je sudija tu među na licu mesta uredio.

(2) Ako se postupak o uređenju međa izvrši na jednom ročištu, onda ne treba u zapisnik unositi razlaganje, prigovore i druge navode stranaka, ali će se uvek zapisati da li je međa sporna.

§ 280.

(1) Dokaz jačeg prava na međaškoj površini, čija prometna vrednost ne prelazi 500 dinara dopušten je samo u postupku o uređenju međa.

(2) Ako prometna vrednost sporne međašne površine prelazi iznos od 500 dinara, dopušten je dokaz jačeg prava u postupku o uređenju međa samo, ako obe stranke na to pristanu.

(3) U svim slučajevima utvrdiće se međa, u koliko nije dokazano jače pravo, prema poslednjem mirnom posedu (mirnoj državini), a ako se taj posed utvrditi ne može, deliće se sporna međašna površina po pravičnoj oceni suda. Ukoliko se ne radi o slučajevima iz stava 1 i 2, slobodno je svakoj stranci ostvarivati svoje jače pravo putem parnice, ali to najdalje za tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke donesene u postupku o uređenju međa.

§ 281.

(1) Na osnovu provedenog postupka sudija će urediti granice, držeći se propisa prednjeg paragrafa, i označiti na licu mesta utvrđenu među međaškim znacima. U odluci presudiće se i o troškovima i izreći da li obična vrednost sporne površine prelazi iznos od 500 dinara.

(2) U obrazloženju odluke imaju se navesti svi prigovori i navodi stranaka, svi izneseni dokazi i činjenice i obrazložiti odluka u pogledu glavne stvari i u pogledu troškova.

§ 282.

(1) Pokretanje postupka radi uređenja međa ne može se pobijati zasebnim pravnim lekom.

(2) Protiv odluka suda drugoga stepena, donesenih u postupku o uređenju međa, nema mesta daljem pravnom leku.

§ 283.

(1) Troškove postupka snosiće stranke po meri svojih graničnih linija. Onaj koji je stavio predlog za uređenje međa snosiće sam troškove postupka, ako se iz rasprave pokaže, da obnovljenje ili ispravljanje međa nije bilo potrebno, jer međa nije sporna ili se može lako raspoznati ili što su ostali učesnici bili gotovi da se bez suda obeležavanje međa izvrši. Troškovi oko zastupanja spadaju na zastupljenoga.

(2) Ako je postupak prouzrokovan smetnjom mirnog poseda, može sud odlučiti da troškove postupka sasvim ili delimično snosi stranka, koja je spor prouzrokovala.

(3) Po istim načelima odlučiće se o troškovima, ako se nisu stranke o tome sporazumele, i onda, kad ne dođe do sudske odluke o uređenju međa.

DEVETI DEO O SUDSKIM SVEDODŽBAMA (POTVRDAMA, UVERENJIMA), SUDSKIM OVERAVANJIMA I O SASTAVLJANJU ISPRAVA KOD SUDA

Svedodžbe

§ 284.

(1) Na zahtev zainteresovanog lica, sud će mu, radi upotrebe u pravnim stvarima, izdati službenu svedodžbu o činjenicama, koje su sudu iz sudskih spisa i knjiga poznate.

(2) Svedodžbe o sadržaju presuda, zaključaka ili drugih spisa neće se izdavati, ali stranka može tražiti njihov prost ili overen prepis ili sama prepisati, ukoliko to zakon ne zabranjuje.

§ 285.

(1) Za izdavanje svedodžaba da su trgovačke knjige sastavljene i vođene po zakonu, nadležan je trgovački sud, odnosno okružni kao trgovački sud (§ 26 br. 13 i § 30 Zakona o uređenju redovnih sudova). Ako se knjige ne vode u njegovom sedištu, onda je nadležan sreski sud, u čijem se području te knjige vode.

(2) Knjige ima pregledati sudija koji je određen da izda svedodžbu, a po potrebi i jedan zakleti veštak.

§ 286.

(1) Svedodžbe o tome, koji zakon važi ili koji je zakon u izvesno vreme važio u našoj državi, davaće Ministarstvo pravde, onima, koji takvu svedodžbu trebaju, da se s njom radi odbrane svojih interesa posluže u inostranstvu.

(2) U takvoj će se svedodžbi samo navesti zakon po njegovom naslovu i datumu kao i doslovni tekst zakona, ali se ne mogu davati nikakva tumačenja, ni razjašnjenja u pogledu značenja ili primene zakona na izvesni slučaj.

Overavanje prepisa (vidimiranje)

§ 287.

(1) Da se kod suda ili van suda načinjeni prepis slaže sa izvornom ispravom, potvrdiće sudski činovnik koji je za to određen (§ 87 Zakona o uređenju redovnih sudova).

(2) Prepis, čija se tačnost ima potvrditi, mora se najbrižljivije uporediti s izvornikom. Prepis se mora s izvornom ispravom slagati u pravopisu, interpunkciji i u skraćivanju reči. Ako su u izvorniku neka mesta ispravljena, preinačena, brisana, precrtana, umetnuta ili dodana, mora se to u potvrdi o overenju prepisa navesti, a tako isto ako je isprava poderana, oštećena ili inače po spoljašnjem obliku očito sumnjiva.

(3) U potvrdi o overenju ima se navesti, da li je to prepis izvorne isprave, ili prepis overenoga ili prostoga prepisa izvorne isprave, kakvom je taksenom markom snabdevena ipsrava ili prepis isprave, čiji prepis se potvrđuje, da li je izvornik pisan rukopisom ili na mašini ili kojim drugim mehaničkim ili hemijskim sretstvom, olovkom il perom, broj tabaka izvorne isprave i gde se po znanju sudskog činovnika ili po tvrđenju stranke nalazi izvornik, a ako ga je donela stranka, ime i stan te stranke. U potvrdi mora biti naznačen dan overenja prepisa. Potvrdu potpisaće činovnik, koji je vršio overenje i staviti na nju sudski pečat.

(4) Kad se overava prepis samo dela isprave ili izvod iz koje isprave, prepis mora biti tako načinjen, da se iz njega jasno razabere, koji su delovi isprave ostali neprepisani.

(5) Ako sudski čnovnik ne razume jezik, na kome je isprava napisana, ispravu pročitaće zakleti tumač. U potvrdi o uverenju ima se navesti da se je tako postupilo.

Overavanje rukopisa ili potpisa (legalizacija)

§ 288.

(1) Overavanje rukopisa ili potpisa na ispravama vršiće za to određeni činovnik (§ 87 Zakona o uređenju redovnih sudova).

(2) Za dokaz istinitosti rukopisa potrebno je, da stranka pred sudskim činovnikom prizna, da je isprava njezinom rukom pisana, a za dokaz istinitosti potpisa potrebno je da stranka pred sudskim činovnikom svojeručno potpiše ispravu ili da prizna za svoj potpis koji se već nalazi na ispravi.

(3) Potvrda o overenju, sa pozivom na poslovni broj zapisnika o overenju (upisnika o overavanjima), staviće se na izvorno pismeno, a potpisaće je sudski činovnik uz datum i sudski pečat. Propis § 287 stav 5 ima se ovde shodno primenjivati.

(4) Po propisima prednjih stavova postupaće se i pri overavanju rukoznaka.

(5) Kad se overavaju rukoznak ili potpis slepih ili potpis onih, koji ne znaju čitati ili koji ne razumeju jezik isprave, mora se stranci pročitati pismeno na kojem se overava potpis ili rukoznak ili protumačiti smisao, a u potvrdi o overavanju navesti da je to učinjeno.

(6) U potvrdi o overavanju mora se navesti i to, da sudski činovnik poznaje lično i po rođenom i porodičnom imenu lice, čiji se potpis ili rukoznak overava, a ako to lice ne poznaje, mora navesti način na koji je utvrdio istovetnost stranke.

(7) Kada treba utvrditi istovetnost stranke, koju sud ne poznaje, moraju posvedočiti istovetnost dva sudu lično po imenu poznata verodostojna svedoka barem 20 godina stara. Ako stranka ima od javne vlasti izdanu ispravu sa svojom slikom ili potpisom, dovoljno je da samo još jedan svedok posvedoči njenu istovetnost.

(8) Ako se ima overiti potpis lica kao zastupnika koje firme, udruženja, javnog tela ili koje druge zakonom priznate ustanove, može sudski činovnik samo onda potvrditi, da je to lice potpisalo za firmu, udruženje, javno telo ili ustanovu, kad mu je poznato da je to lice zaista ovlašćeno na zastupanje ili kad je on to unapred utvrdio.

Inostrane isprave

§ 289.

Overavanje inostranih isprava uređuje se međunarodnim ugovorima ili uredbom Ministra pravde. Dalje overavanje nije potrebno za isprave koje su overili naše poslanstvo i naša konzularna vlast, u čijem je području isprava načinjena ili overena, ili koje su overili ovdašnje poslanstvo ili ovdašnja konzularna vlast one strane države, u kojoj je isprava načinjena ili overena.

Overavanje za upotrebu u inostranstvu

§ 290.

Ako je radi upotrebe javne isprave u inostranstvu potrebno, da se overi potpis i pečat suda ili javnog beležnika, ovaj potpis i pečat overiće pretsednik apelacionog suda. Ovaj će ovako overenu ispravu podneti Ministarstvu pravde radi izdejstvovanja diplomatskog overenja, ukoliko je takvo dalje overenje potrebno.

Overenje prevoda. — Tumači

§ 291.

Da se prevod slaže sa izvornikom, to mora posvedočiti zakleti tumač.

§ 292.

(1) Kad je potrebno, da u kome mestu bude stalan tumač stranog jezika, postaviće ga pretsednik apelacionog suda, koji će mu u dekretu označiti jezik za koji se postavlja kao tumač kao i područje i sedište.

(2) Pretsednik apelacionog suda će, pre nego što postavi tumača, izvideti da li je potrebno, da se postavi takav tumač, da li lice, koje bi se imalo postaviti za tumača, osim službenoga jezika dovoljno poznaje i onaj jezik za koji se ima postaviti za tumača i da li ima moralne kvalifikacije i dovoljno spreme za temeljito prevođenje govora i pisma sa toga stranog jezika na službeni jezik i obratno. Prednost imaju pravnici.

(3) Stalni tumač ima položiti zakletvu, da će svagda savesno, istinito i tačno vršiti dužnost tumača.

(4) Za tumača može se postaviti i javni činovnik.

§ 293.

(1) Ispravnost prevoda potvrdiće tumač na samom prevodu, s pozivom na položenu zakletvu, svojim pečatom i potpisom uz naznačenje datuma i broja dekreta kojim je postavljen za tumača, a mora dodati i datum, dan i mesto gde je overenje prevoda izdano.

(2) Ako se neko želi takvim prevodom služiti izvan područja za koje je tumač postavljen, pretsednik okružnog suda u čijem području je sedište tumača, potvrdiće mu, da je to lice postavljeno za zakletog tumača.

§ 294.

(1) Stalni tumači imaju strankama, na njihov zahtev, uz nagradu načiniti prevod, a ne trebaju za to posebnog naloga od strane suda. Ako nastane spor o pristojbi (nagradi i troškovima) veštaka, pristojbu utvrdiće sreski sud u sedištu tumačevu (§ 297).

(2) Stalni tumač je dužan da na poziv suda dođe u sud radi tumačenja, a ako bi bio sprečen, dužan je to sudu pravovremeno saopštiti, da se sud može postarati za njegovu zamenu. Nagradu tumača za usmeno tumačenje pred sudom, odrediće onaj sud, pred kojim je vršeno tumačenje.

§ 295.

(1) Ako je za pojedine slučajeve potreban tumač, a stalni tumač se može dobaviti samo uz znatan trošak ili nesrazmerni gubitak vremena, svaki sud može pozvati pouzdano lice, koje ima potrebnu spremu, da vrši dužnost tumača ili prevodioca, nakon položene zakletve.

(2) Činjenicu da je tumač za taj slučaj određen od suda, potvrdiće na samom prevodu dotični sud svojim potpisom i pečatom uz naznačenje imena i svojstva onoga, koji je prevod načinio.

(3) Kad se za ovakvog tumača postavlja državni činovnik, on neće polagati zakletvu.

§ 296.

Prevode tumača zakletog kod suda imaju ovaj sud kao i ostali sudovi i vlasti smatrati kao ispravne. Stranci, koja tvrdi da je takav prevod neispravan, slobodno je da po propisima Građanskog parničnog postupnika dokaže neispravnost prevoda.

§ 297.

Ministar pravde propisaće uredbom obrazac zakletve, oblik pečata, obrazac potvrde o overavanju prevoda, upisnik tumača, nadalje disciplinsku vlast, disciplinske krivice i kazne, slučajeve prestanka službe tumača, kao i tarifu o nagradi i o troškovima za privatne i službene poslove tumača.

Sastavljanje isprava kod suda

§ 298.

Sudovi su pozvani, da sudeluju pri sastavljanju isprava samo ukoliko to ovaj ili koji drugi zakon naređuje.

Izjavljivanje poslednje volje pred sudom i čuvanje vansudskih pismenih izjava poslednje volje

§ 299.

(1) Ako stranka želi pred sudom izjaviti svoju poslednju volju pismeno, ima pismenu naredbu poslednje volje bar svojeručno potpisati i sudu lično predati. Sud ima stranku upozoriti na to, da na njezinoj naredbi poslednje volje mora biti njezin svojeručni potpis. Pismeni sastav će se staviti u omot, sudskim pečatom zapečatiti i na omotu napisati, čija je poslednja volja u njemu, a stranci će se dati potvrda (priznanica) o prijemu sastava.

(2) Usmena izjava poslednje volje uzeće se na zapisnik. Zapisnik staviće se u omot i zapečatiti na način spomenut u prvom stavu.

(3) Sud koji prima pismenu ili usmenu izjavu poslednje volje mora se sastojati iz sudije i zakletog zapisničara. Umesto zakletog zapisničara mogu se radi svedočenja uzeti dva svedoka, koji moraju imati svojstva propisana u Građanskom zakoniku. I ženska lica mogu biti svedoci izjave poslednje volje.

(4) Ako sudija ne poznaje stranku lično i po imenu, mora se njezina istovetnost ustanoviti na način propisan u § 288 stav 7. Svedok istovetnosti ne može biti ujedno i svedok izjave poslednje volje.

(5) Ako se pismena izjava poslednje volje ili zapisnik o toj izjavi sastoji iz više tabaka, oni se moraju sašiti i oba kraja jemstvenika sudskim pečatom zapečatiti, a osim toga svaki tabak moraju potpisati gore spomenuta lica.

(6) U zapisniku o primljenoj pismenoj ili usmenoj izjavi poslednje volje, mora se naznačiti i to, na koji je način utvrđena istovetnost onoga, koji je izjavu poslednje volje predao pismeno ili dao usmeno. Zapisnik će potpisati onaj, koji je izjavio poslednju volju, sudija, zapisničar i svedoci izjave poslednje volje, kao i svedoci istovetnosti, ako je ovih poslednjih bilo.

(7) Pismena naredba poslednje volje i zapisnik o usmenoj izjavi poslednje volje čuvaće se na posebnom za to određenom mestu po propisima Sudskog poslovnika.

§ 300.

U slučaju nužde moraju spomenuta lica otići u stan onoga, koji hoće pred sudom pismeno ili usmeno izjaviti svoju poslednju volju, primiti njegovu pismenu ili usmenu izjavu poslednje volje, i to staviti u zapisnik uz naznačenje dana, godine i mesta.

§ 301.

(1) U područjima, u kojima još ne postoji ustanova javnih beležnika, stranka može sreskom sudu predati na čuvanje vansudsku pismenu izjavu poslednje volje u otvorenom ili zapečaćenom omotu.

(2) Ako je takva izjava poslednje volje predana otvoreno sudija će je pregledati i upozoriti donosioca na formalne i druge nedostatke, koji izjavljenu volju čine nevažećom.

(3) Isprava staviće se u sudski omot, bila ona predana otvorena ili zatvorena, zapečatiti i na omotu naznačiti čija je izjava poslednje volje u njemu, a stranci će se dati potvrda o prijemu sastava.

(4) 0 tom će se sastaviti zapisnik. Pismena naredba poslednje volje čuvaće se na način spomenut u § 299 stav 7.

§ 302.

(1) Ako stranka ne zna službeni jezik, a sudija i zapisničar ne znaju jezik stranke, pozvaće se zakleti tumač i još dva svedoka, koji uz službeni jezik znaju i jezik stranke, pa će se izjava stranke pred svedocima upisati u zapisnik onako, kako je tumač prevede na službeni jezik.

(2) Ovo će se naređenje shodno primenjivati i onda ako je stranka nema, te se samo znacima može sporazumeti.

Nadležnost

§ 303.

Svaki je sreski sud dužan vršiti overavanje pripisa, rukopisa ili potpisa i primati usmene ili pismene izjave poslednje volje kao i primati na čuvanje vansudske pismene izjave poslednje volje. Ako je koje lice usmeno ili pismeno izjavilo svoju poslednju pred sreskim sudom u čijem području nema prebivališta ili ako je takvom sudu dalo na čuvanje vansudsku pismenu izjavu poslednje volje, taj je sud dužan da o tome odmah izvesti sreski sud u čijem području to lice ima svoje prebivalište.

Proglašenje poslednje volje, čuvane kod suda

§ 304.

Čim sud dozna za smrt lica, čija se isprava o poslednjoj volji kod njega čuva, proglasiće je i, ako nije sam ostavinski sud, poslaće ceo svoj zapisnik o proglašenju sa tom ispravom sudu, nadležnom za ostavinsku raspravu, pošto zadrži kod sebe overeni prepis isprave.

Vraćanje pismenih izjava poslednje volje čuvanih kod suda

§ 305.

(1) Sudske pismene izjave poslednje volje, kao i vansudske pismene izjave poslednje volje, koje su sudu predane na čuvanje, vratiće sud, na zahtev, onom licu, koje je te izjave sudu predalo, ili njegovom punomoćniku iskazanom overenim punomoćjem, koje glasi na taj posao.

(2) O tom će se sastaviti zapisnik u kome se mora navesti, na koji je način utvrđena istovetnost lica, kome je isprava vraćena, a ako je to punomoćnik, punomoćije mora se zadržati.

(3) Povraćajem, sudska pismena izjava poslednje volje gubi snagu sudske izjave poslednje volje, ali važi dalje kao vansudska izjava, ako ima za to sve zakonske uslove. Na to ima sudija da upozori stranku, a u zapisniku napomenuće se da je to učinjeno.

(4) Sudski zapisnici, koji sadrže usmenu izjavu poslednje volje, neće se ni u kojem slučaju izdavati, ali se na zahtev stranke mora u zapisnik uzeti izjava o opozivanju ili preinačenju usmene izjave poslednje volje, pri čemu se mora postupati isto onako, kao pri primanju prvobitne izjave poslednje volje.

Ovlašćenje za javne beležnike

§ 306.

Zakon o javnim beležnicima propisuje, ukoliko poslove iz ovog dela mogu da vrše i javni beležnici.

Završno naređenje

§ 307.

Ovaj Zakon stupa u život kad ga Kralj potpiše i kad se obnaroduje u »Službenim novinama«, a dan kada će dobiti obaveznu snagu, odrediće se posebnim zakonom.

Zakon o načinu primjene pravnih propisa donesenih prije 6. travnja 1941. godine

Članak 1.

(NN 73/91)

Pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koji su bili na snazi na dan 6. travnja 1941. godine primjenjivat će se u Republici Hrvatskoj kao pravna pravila.

Pravna pravila iz stavka 1. ovoga članka primjenjivat će se ukoliko su, sukladno posebnim propisima, do dana stupanja na snagu ovoga zakona, primjenjivana u Republici Hrvatskoj.

Članak 2.

Pravna pravila sadržana u propisima iz članka 1. ovoga zakona primjenjivat će se na odnose koji nisu uređeni važećim propisima Republike Hrvatske ukoliko su u skladu s Ustavom i zakonima Republike Hrvatske.

Članak 3.

Ovaj zakon stupa na snagu danom objave u "Narodnim novinama".